Етнографски музеј Београд

Member of Museums.EU
Календар Догађања
радно време музеја

Изложбе

 

Стална изложба
Народна култура Срба у XIX и XX веку

 

Аутори изложбе:

др Братислава Владић-Крстић

Јасна Бјеладиновић-Јергић

Зоран Родић

Велибор Стојаковић

Ликовна поставка изложбе:

Бранка Боројевић Џокић

 

Повремене изложбе

 

ЈАЈЕ ВОСКОМ ШАРАНО – ТРАДИЦИОНАЛНЕ ТЕХНИКЕ И АЛАТИ
(4. април – 4. мај 2018)

Аутор:  Милица Обрадовић, кустос

 

Етнографски музеј у Београду је у својој посвећености очувању етнографског културног наслеђа од самог почетка велику пажњу посветио комплексу ускршњих обичаја и веровања. О томе сведочи и колекција у којој се налази више од 1200 ускршњих јаја од којих је њих око 900 украшено техником шарања воском.

Значај ускршњих јаја шараних овом техником је у томе што ниједна друга традиционална техника није дала толику могућност ликовне изражајности.Тако шарана ускршња јаја  носе богатсво орнамената и понекад представљају дела народне уметности која се, посматрана оком етнолога, претварају у ризницу одговора на питања о традиционалном животу и прослављању великог хришћанског празника Ускрса.

Јаја су  воском шарана на различите начине, а један од најзаступљенијих подразумева употребу шараљке којом су цртани орнаменти. Осим колекције ускршњих јаја, Етнографски музеј чува и један број шараљки за јаја које су сакупљене у различитим периодима и крајевима Србије и региона.

Изложба и каталог „Јаје воском шарано“ приказују не само ускршња јаја и шаралице за восак већ и нарочиту вештину шарања јаја том техником, често називаном батик техника, и заправо дају одговоре на питања зашто, од када, како и чиме бојимо и шарамо ускршња јаја.

 

Косовски и шаркоски вез – културне паралеле
Белешке са маргина једне изложбе и једног истраживања

 

Аутори изложбе: Иренс Филеки (музејски саветик Етографског музеја у Београду) и Марта Фукс (кустос музеја Вошински Мор из Сексарда)

 

Посета представника Мађарског фолклорног центра из Суботице, Удружења за фолклор жупаније Толна и Жупанијског музеја Вошински Мор из Сексарда Етнографском музеју у Београду у октобру 2015. створила је прилику да ова два музеја покрену истраживачко-изложбени пројекат „Косовски и шаркоски вез“.

У фокусу истраживања је текстилна радиност и културно наслеђе области Шаркоз у Мађарској и Косово на Косову и Метохији и вез као једна од њихових особености.

Кренуло се од сличности (боје, облици, распоред) косовског веза и веза из Шаркоза, и покушаја истраживања порекла тих везова не би ли се пронашле тачке подударања и могућег преузимања одређених културних елемената.  Имајући у виду у међувремену настале промене, с временом је истраживање проширено и на историју тих везова.

Уочено је неколико паралела: стално обнављање косовског веза и веза из Шаркоза, њихова слична функција у оба  друштва и опстанак до данас. Вредности косовског народног стваралаштва и народног стваралаштва из Шаркоза – у овом случају веза –  биле су издигнуте из сопственог друштвеног система и уграђене у систем националне културе у одговарајућим идеолошким, културним, економским и друштвеним околностима. Током тог процеса вез из Шаркоза је по питању мотива, њихов распореда, боје и технике остао непромењен, док је косовски вез прошао кроз корените промене. Као саставни део градске културе оба веза су претрпела функционалне промене, што им је омогућило опстанак до данашњих дана.

У поређењу мађарске и српске народне уметности постоји значајна разлика. У Србији је у изградњи националног идентитета важну улогу имало народно стваралаштво и вез с Косова (које у јавном животу важи за колевку српства), док је вез из Шаркоза био само један у мноштву истакнутих етничких група (Калотасег, Маћо) с територије Мађарске. Косовски вез је и данас саставни део градске културе широм Србије, док је вез из Шаркоза углавном заступљен у оквиру локалне средине.

Даљи подстицај очувању косовског и шаркоског веза дат је 2012. године када је под називом “Народно стваралаштво Шаркоза” вез, ткање, везење, низање бисера и шивење народних ношњи стављено на националну листу Нематеријалне културне баштине Мађарске, а косовски вез уписан на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије као засебни културни елемент који у себи обједињује традиционални косовски вез и варијанту веза практиковану у градовима између два светска рата.

Из прошлости једне породице ОСИЈЕК – ПЕТРИЊА – БЕОГРАД

Аутори: Марина Цветковић и Вјера Медић

 

Колекција предмета из заоставштине угледних српских грађанских породица Радановић из Осијека и Томић из Петриње чува се у Етнографском музеју у Београду и представља окосницу изложбе Из прошлости једне породице ОСИЈЕК–ПЕТРИЊА–БЕОГРАД. Изложба приказује прва забележена сведочанства постојања, друштвеног успона, трајања и гашења тих српских породица, као и њихов живот у различитим мултикултурним срединама и државама, у сложеним историјским околностима и друштвеним променама. Oдабраним предметима представљен је свакодневни живот тих породица из угла традиционалног и модерног, јавног и приватног, мушког и женског света.

Већи део изложбе прати породицу Радановић у Осијеку која се може сматрати представником српске грађанске породице настале и обликоване у Хабзбуршкој монархији. Позиција ове породице на друштвеној лествици константно je расла од краја 18. века до Другог светског рата. Основу њихове економске стабилности чинила је трговина текстилним материјалима: сукном, прекривачима и позамантеријом. Поред породичног пословања абаџија и трговаца мушки представници у 20. веку су били: велепоседници, индустријалци, судије окружног суда, краљевски јавни бележници, официри и градоначелници. Континуирано и активно су учествовали у јавном, културном, црквеном, друштвеном и политичком животу града Осијека. Највиши успон породица доживљава у  четвртој деценији двадесетог века.

Идентитет ове породице огледа се у сталном преплитању традиционалних вредности и норми средњоевропског грађанског друштва. Породица је била православне вере и у њеном окриљу и широј заједници слављени су верски празници и поштовани традиционални обичаји

Жене из ове породице су се старале о васпитању и образовању деце. Такође,  биле су у служби репрезентације супруга, породице и домаћинства а важну улогу су имале у обликовању ентеријера и визуелног идентитета породичне куће.

Породичне и ратне трагедије, избеглиштво, као и непосредни догађаји везани за успостављање послератног система нагло су прекинули развој, привредне и друштвене активности ове угледне осјечке породице. Удајом женских чланова породични живот се наставио у другим срединама, у Петрињи и Београду.

У посебном сегменту изложбе представљен је  живот Вере Радановић, удате за трговца Николу Томића из Петриње. Период од 1923. до 1978. обележен је судбоносним ратним годинама, избеглиштвом и  послератном друштвеном маргинализацијом.

Захваљујући жељи наследника породице Радановић и Томић, да своје породичне драгоцености повери на чување Етнографском музеју у Београду, ови предмети, као сведочанство живота једне породице, постали су део културног наслеђа  и драгоцени извори за разумевање и тумачење приватног и јавног живота српског грађанског друштва од краја 18. до средине 20. века.

Отварање изложбе је у уторак 26. децембра у 13 часова.

 

 

Дамаст – између заната и уметности

 

Аутор: Милан Панић, кустос Етнографског музеја у Београду

Отварање изложбе је у петак 23. марта у 19 сати у Манаковој кући.

Реч дамаст води порекло од имена града Дамаск у данашњој Сирији, са којим је тесно повезан историјат ове тканине. Због свог стратешког положаја, град Дамаск је представљао важну трговинску тачку на древном путу свиле, спајајући територије садашње Кине, Кореје и Јапана са Средоземљем. Караванима, који су се кретали том рутом, поред свиле и других драгоцених тканина, преношена је вредна роба попут зачина, чаја и племенитих метала. Дамаст је најпре био познат као „благоиз Дамаска”. Заслугом витезова крсташа, у 11. веку, ова тканина доноси се у Европу. До средине 13.века, ткање дамаста постаје све заступљеније, нарочито у земљама где је лан узгајан на већим површинама, као у тадашњој Италији и Француској. У Белгији овладавају технологијом његове израде око 15. века, а два века касније почиње да се израђује у Холандији и Ирској. Током друге половине 19. века, овај вредни, тада већ развијени уметнички занат, преко Чешке и Словачке, доспева на територију Војводине, прецизније у Бездан, где се до данас одржао у готово непромењеној форми. Технологија израде дамаста у Бездану је специфична. Она је настала почетком 19. века, а састоји се од мануелног поступка преплитања нити, једне до две боје, на посебним разбојима са жакар главоми механизмом картица и игала. Веома важна одлика дамаста насталоговим поступком јесте да има лице и наличје. Специфичан и рафиниран начин израде дамаста у Бездану препознат је као стари занат. Нажалост, постоји објективна опасност да ће и поред његове посебности, ово занатско умеће бити трајно изгубљено и заборављено.

 

Музејска продавница и књижара др Сима Тројановић

У атријуму музеја налази се продавница сувенира. У њој можете купити копије средњевековног накита израђене од сребра, текстилно покућство, делове народних ношњи

Подржите нас

Подржите Етнографски музеј кроз донације, спонзорство или учлањењем у Клуб сарадника Етнографског музеја. Подршка јавности, појединаца, компанија и организација, помаже нам да изградимо и обновимо музеј, организујемо изложбе, унапредимо конзервацију, и развијамо своје едукативне програме.

Манакова кућа

Манакова кућа је саграђена око 1830. године у Савамалској улици, на старом путу који је повезивао Варош-капију и стару београдску четврт Савамалу. Један од власника куће био је Манак Михаиловић, цинцарски досељеник из Македоније по коме је Манакова кућа добила име и задржала га до данас.
Неправилан облик основе Манакове куће условљен је обликом парцеле на којој је подигнута. Кућа је саграђена у бондручној конструкцији и састоји се од подрума зиданог каменом, приземља и спрата, грађена је у бондручној конструкцији.

Претражите сајт

×