Етнографски музеј Београд

Member of Museums.EU
Календар Догађања
радно време музеја

Повремене изложбе

ГРЧКИ ДАНИ У БЕОГРАДУ

У оквиру Манифестације Грчки дани у Београду, у Етнографском музеју ће бити изложене репрезентетивне реплике предмета из Бенаки музеја у Атини. Реч је о најстаријем грчком приватном музеју Антонија Бенакија (1873-1954), пасионираног колекционара уметничких предмета грчке, персијске, кинеске и турске културе. Музеј је посебно познат по колекцијама накита из хеленистичког, византијског и поствизантијског периода, као и уметничких дела из Египта из ранохришћанских времена, укључујући и чувене портрете из древног града Фајума.

СРЦЕ УКРАЈИНЕ
Изложба витинанки и  петривки украјинске уметнице Олесје Вакуленко.

Витинанке

Витинанке представљају врсту украјинске народне декоративне уметности која има дубоке и богате корене. То су сижејни и шаролики украси за куће, исечени маказама или изрезани ножем у облику ажура и силуета од белог и шареног папира.  Њих су користили за украшавање зидова, прозора, полица, каљевих пећи, камина и пећи.

Украјинске народне папирне витинанке као украси сеоских кућа појављују се средином 19. века. Орнаменти традиционалних витинанки су углавном геометријски и биљни, понекад се срећу антропогене и зооморфне фигуре, слике свакодневних предмета, архитектуре и слично. Папир се при изради витинанки пресавијао два, четири или осам пута, што је омогућавало да се створе чврсте структуре, композиције.

Витинанке су највише распрострањене на Подољу, Подњепровљу и Прикарпатју. На Подњепровљу њих су често допуњавали и кућни цртежи. За Подоље су карактеристична два типа постављања витинанки на зидове – као тапете  или као тепих. На Прикарпатју су их лепили као уздужне траке на плафону, по гредама, испод прозора.  Витинанке су комбиновали са кожним украсима, зидним цртежима, вишивкама, што је богатило облике и орнаменталне мотиве.

Савремене витинанке више нису само сеоски производи и кућни украси. Они се користе као новогодишњи украси за излоге и прозоре. Савремени уметници се све чешће прихватају посла израде витинанки и мотива народних образаца, јер они поседују неуобичајену снагу декорације и слика, само њима је својствено силуетно обликовање, ритмичка изражајност образца, симетрија огледала, лаконизам и логичка кохерентност међу материјалом, обликом и техником израде.

Петривка

Свој назив ова врста сликања добила је од назива села Петривка, у коме је настала и постоји и данас. Оваквим орнаментима украшавали су намештај, посуђе, пећи, димњаке, па чак и зидове кућа. При томе је практично свако у овом селу у Дњепропетровској области умео да слика овакве чудне облике. А латице и листови се у вештим рукама склапају у неочекивано цвеће, слике худике, грожђа, птица из бајке, чак и људи.

Традиција украшавања животног простора и одеће петривским сликањем настала је у Украјини још пре појаве хришћанства. Људи су веровали да се у лепим орнаментима крије магична снага, која штити власнике од злих сила и недаћа. Ево зашто су петривским осликавањем амајлија исцртавали оружје или запорошке Козаке.

Савремена техника оригиналног петривског сликања појавила се у 17. веку заједно са доласком првих досељеника у село Петривку у Дњепропетровску област. Од тог тренутка сликање петривке постало је неодвојиви део украјинске свакодневнице. Људи су градили светле куће и украшавали их прелепим цветним цртежима, стварајући цео уметнички ансамбл, јер се украшавала не само  унутрашњост куће (зидови и пећи), већ и спољашња фасада, а онда и посуђе, свадбене шкриње, намештај и други прибор за домаћинство.

Власнике оних кућа које нису биле украшене јарким орнаментима, у селу нису поштовали, сматрајући их морално сиромашним и недостојним чак ни поздрава.

Али оно што је занимљиво је прибор за сликање! Четкице су самостално правиле занатлије од мачје длаке ошишане са грудног коша.  Захваљујући таквом инструменту фарба се равномерно наносила, а орнаменти су били уредни и лаки. Често се цртеж осликавао и прстима.

Занимљиво је да се боје за петривско сликање никада не мешају. Розе, жута, плава, црвена и зелена – све су дизајниране тако да унесу у цртеж ентузијазам и природну лакоћу. А пошто су се боје често правиле од природних материјала, петривско сликање било је кратког века.  Зато су се сваке године уочи великих празника стари цртежи скидали и куће су се украшавале новим шареним амајлијама. Тако се из године у годину село расцветавало у новим бојама и маштовитим шарама.

Разноврсност цвећа, лишћа, бобичастог воћа одушевљава, подстиче да се сатима разгледају ремек-дела народног сликарства. Није чудно што је 2013. године ова јединствена уметност ушла у списак културне нематеријалне баштине Унеска.

О уметници

Олесја Вакуленко је уметница, дизајнерка, чланица Националног савеза мајстора народне уметности у Украјини и најмлађа чланица уметнички настројене династије Вакуленко – Самарски.

Има 26 година, уметница је, дизајнерка. Родила се у Харкову. Њени родитељи – Тамара и Олександр Вокуленко су мајстори сликања петривке. Њена бака Гана Самарска била је ученица сликарке Катарине Билокур. „Боје и четкице биле су прво за шта је могла да се ухвати. У детињству није могла да замисли да људи могу да не сликају“.

Завршила је Харковску државну академију за дизајн и уметност на специјализацији „Уметничко моделирање тканина“  2012. године и добила диплому са одликом и квалификацијом магистра дизајна. Након завршене академије Олесја се активно бави уметношћу, ради на сликању „витинанки“ – украјинске декоративне уметности, ради и на изради графике за књиге и панел слика, батика, бојењу одеће, графичком дизајну, а такође организује радионице за одрасле и децу.

Олесја редовно учествује у разним регионалним и националним изложбама, 2013. године имала је самосталну изложбу „У сусрет сунцу“ у КОЦ „Кућа Нинберга“ у Харкову. Те године постала је и члан Националног савеза мајстора народне уметности. Три године (2012. 2013. и 2014. године) била је стипендиста једне од стипендија председника Украјине за младе мајсторе народне уметности. 2014. године изашла је збирка песама А. Сорбата „Пут до куће“ коју је илустровала О. Вакуленко. Те године основала је и сопствену радионицу намењену ручном осликавању ексклузивне одеће и посуђа.

Илустровала је преко десет књига за извачке куће у Харкову, Кијеву и Лавову. Прoшле године основала је радионицу намењену ручном осликавању ексклузивне одеће и посуђа.  Аутор је прве украјинске антистрес-бојанке за одрасле „Ја волим Украјину“. Средином априла презентовала је бојанку „Украјински митолошки свет“. На сваком цртежу приказан је неки лик украјинске митологије или обреда.

hqdefault 

vakulenko-02

Старинска ткања и заборављени преплитаји
Изложба Музеја Војводине
(18. јануар – 21. мај 2017)
Аутор: Братислава Идвореан Стефановић, музејски саветник

 

Пројекат Одсека за занате и домаћу радиност Етнолошког одељења Музеја Војводине, развијан је под радним насловом Архаизми текстилних традиција или Мултиетничка слика традиционалног ткања у Војводини.

 Актуелна презентација Старинска ткања и заборављени преплетаји баца светло на поједине архаизме из текстилних фондова кроз њихове форме и функције које су одавно изобичајене, те сада углавном непознате савременицима. Изузетне споменичке вредности покретне материјалне текстилне културе овде су и у фокусу заштите нематеријалне културне баштине. Изложене музеалије представљене су у одговарајућем садржајном и хронолошком контексту архивских фотографија; како би реална и имагинарна значења ових архаизама могла изронити из дубина фондова традиционалне симболике. Стога ово може бити прилика да се сагледа низ анахроних призора са музеалијама (из средине 19. и првих деценија 20. века) репрезентима хетерогених текстилних традиција Војводине, у тематској експозицији, у 2014. години.

Мој свет вуне
Аутор: Смиљка Мишковић
(14. фебруар – 5. март 2017)

Отварање изложбе је у уторак, 14. фебруара 2017. у 19 часова.

 

Изложба вунених предмета, израђених техником сувог и мокрог пуста, ауторке Смиљке Мишковић. На изложби су представљени савремени употребни предмети (теписи, фотеље, лустери и сл.).

 

Грчко наивно сликарство
Дела из збирке Христоса и Поли Кољали
(10. март – 7. април 2017)

 

Хеленска фондација за културу и Етнографски музеј у Београду приређују изложбу радова 60 најпознатијих грчких наивних сликара (Христоса Кангараса, Јаниса Теофилосa, Боста, Кети Николау, Јаниса Аморгианоса, Ники Елефтериjади и др.). Изложба ће бити отворена 9. марта у 19 часова. Дела су настајала у периоду од краја 19. до почетка 21. века и обрађују теме из грчке историје, традиције и свакодневице у вртлогу градске верве, али и мирнијег сеоског живота на острвима и у залеђу. На изложби ће бити представљене слике које нас враћају у прошлост и просторе једне заборављене Грчке за којом толико чезнемо. Изложба је са великим успехом приказана у Цариграду, Једрену и Риги а сада, у овим за културу суморним временима, стиже и у нашу престоницу на радост београдске публике.

Дани иранске културе у Етнографском музеју
(7 – 11. фебруара 2017)

 

На изложби су представљене фотографије савременог Ирана, илустрације иранских уметника и уметничке рукотворине.

На отварању наступа група Нагме из Исфахана која изводи традиционалну иранску музику.

 
Деца Русије: поглед на столеће
Oсврт на столеће
(27. октобар – 22. децембар 2016)

На изложби су представљени факсимили фотографија обједињени темом Деца Русије: осврт на столеће. Гледана кроз објектив етнографа-фотографа пред посматрачем се ниже галерија портрета припадника народа  Руске Царевине на размеђу  ХIХ и ХХ века: фотографије дочаравају ток одрастања детета у традиционалном друштву од раног детињства до адолесценције. Изложба представља својеврсни мост преко столећа, који спаја децу из прошлости са новим поколењем.

Изложени материјал садржи копије радова  тако чувених истражовача, уметника и фотографа као што су Ф. Я. Кон, Д. А. Клеменц, А. А. Макаренко, који су описивали живот народа Сибира,  Е. А. Љацким и Н. М. Могиљнскимој, који су описивали живот у руским, карелским и украјинским селима, Д. И. Јермаков, који је радио на Кавказу крајем ХIХ и почетком ХХ века,  И. Н. Смирнов, И. К. Зеленов, С. И. Руденко, познатих по својим колекцијама радова о Поволжју и Приуралској области.

 

Снимци, на којима су приказана деца у контексту свог етничког простора увек скрећу највише пажње. Дете ухваћено у кадар постаје централна фигура снимљене сцене: било да је то киргиски дечак на коњу између одраслих јахача, или стидљива башкирска девојчица поред мајке. На тим снимцима, портретима или сценама из свакодневног живота, присутна су лична дешавања, видно се испољавају суптилне нијансе понашања, које није могуће пренети језиком штампаног текста.

Ванвременска лепота
Музеј старина Наталије Шабељске
(28. октобар – 22. децембар 2016)

,,Музеј старине“ Наталије Леонидовне Шабељске – је најблиставија појава  руског колекционарства. У музеју који се налази у Москви, на углу Садове и Бронске у породичном дому власнице, налазило се око четири хиљаде предмета. Међу њима је и јединствена колекција руских народних ношњи из губернија европске Русије. У колекцији Н. Л. Шабељске су се чували предмети велике уметничке вредности везани за свакодневни живот од текстила, дрвета, кости, керамике, метала, стакла. То су узорци веза и чипке, црквеног веза и скупих тканина, као и дуборезом украшен вретена, прибор за предење, ковчежићи од слоноваче, накит, плочице, играчке од глине и дрвета и т.д.

У току 1890-их г. колекција ,,Музеја старина“ је више пута била приказивана у Русији и иностранству. Међу најамбициозније пројекте треба убројати изложбу у Историјском музеју у Москви, уприличену у част отварања VIII Археолошког конгреса (1890), организовану у Петербургу у Николајевском дворцу на изложби Црвеног Крста за помоћ гладнима (1892). Снажан одјек колекције је изазвала на Светској изложби у Чикагу, као и у другим градовима САД (1893), а одмах затим – у Бриселу и Антверпену (1894). На Светској изложби у Паризу 1900 г. колекција Н. Л. Шабељске је добила бронзану медаљу.

Значајан део колекције ,,Музеја старине“ (око 2250 предмета) данас се чува у Руском етнографском музеју. Посебан понос колекција су предмети народне ношње: рукави и сарафани, шугаји, прслуци, женска одећа за појас, кецеље, појаси, шушпани – као и разнолики типови оглавља и украса. У колекцији има око 240 највреднијих оглавља: вологодска свадбена круна, торопецки шишак, нижегородски кокошники великих димензија са шљокицама од сеченог седефа, каквима су украшене и мале тверске потпетице, архангелски и вологодски венци, јужноруске челенке.

Колекција се одликуе високим степеном репрезентативности разних локалних традиција у одевању руса (комплет с прегачом, сарафаном, сукњом на пруге). Велики део експоната су уникатни предмети, како због коришћења скупих материјала (тканина, бисера, седефа, златне нити), тако и због сложности технологије и врхунском нивоу израде (вез, ткање, златовез, преткивање), као и по историјској и уметничкој вредности.

Писмо и традиција: натписи на етнографским предметима
(20. септембар 2016 – 5. јануар 2017)

Аутор: Вјера Медић, виши кустос

 

У фонду Етнографског музеја којег чини преко 50.000 етнографских предмета традиционалне културе Срба и осталих народа са простора Србије и ширег Балканског простора из периода 19. и 20.века, издваја се група од 1200 музејских предмета на којима су обликовани мотив и слова и словних натписа. Ови специфични мотиви изведени на предметима материјалне, друштвене и духовне културе представљени су на изложби у више различитих облика: као појединачно слово или иницијал, монограм – композиција иницијала и украсног, хералдичког или симболичког мотива, у облику имена и презимена или имена и звања, краћег или дужег натписа.

Основну карактеристику издвојене грађе представљају разноврсни предмети, који се према примарној употреби у свакодневном животу и према етногеографском пореклу, у Етнографском музеју чувају и истражују у оквирима систематски формираних музејских збирки: Привреде, Заната, Покућства и посуђа, Текстилног покућства, Народних ношњи, Справа и помагала, Музичких инструмената, Накита, Оружја, Предмета уз обичаје, Народних знања и веровања и осталих збирки.

Поред тога, разноликост садржаја и форми натписа на овим предметима нагласили су и  комплексна значења која су етнографски предмети и натписи на њима имали у традиционалном животу појединца и заједнице, неовисно о њиховој техничкој, уметничкој или формалној разноликости.  На изложби су приказане неке од најважнијих функција натписа:

Анализом различитих функција натписа на етнографским предметима прати се однос, развој и преплитање утемељених вредности традиционалног српског друштва 19. и 20. века са његовим тежњама за усвајањем токова савременог европског грађанског друштва и просветом као приоритетом.

Од ретке појаве словних натписа на предметима из духовне културе до велике заступљености мотива писма на предметима свакодневне употребе осликава се процес неформалног описмењавања становништва и рефлексија развоја институционалног школства и просвете. Такође представља и пример виталности српске традиције која је савремене културне тековине усвојила на специфичан начин.

Невидљива нит
An Invisible Thread
(29. август – 13. септембар 2016)

Аутор: Гордана Брелих

 

Изложба канадско-српске уметнице биће отворена 29. августа 2016. у 19h у Етнографском музеју у Београду. Отварању ће присуствовати уметница Гордана Брелих као и Њ.Е. Филип Пинингтон, амбасадор Канаде који ће отворити изложбу.

Живот народа и претрајавање храмова: фотографска сведочанства Етнографског музеја
(20. август – 21. октобар 2016)

 

Аутори изложбе: мр Бојан Поповић, виши кустос (Народни музеј – Галерија фресака)

Јелена Савић, виши кустос (Етнографски музеј у Београду)

У документацији Етнографског музеја чува се известан број негатива и фотографија који  садрже представу православних храмова и народа окупљеног око њих. Док је на цртежима архитектуре често испред грађевине приказана људска фигура, на фотографијама је избегавана, како би се добио савршен, вечан, а не „ефемеран“ утисак.  Суштински, сами споменици делују вечно тек уз живот који тече крај њих и који је привремен. Разлог снимања људи уз храмове био је у представи обичаја, најчешће прославе црквене славе, када би се сви оденули у „недељно рухо“, показујући тако различите врсте сеоског, грађанског и комбинованог одела. Цркве и манастири су на тај начин претрајавали кроз време као жиже окупљања становништва.У избору фотографских сведочанстава Етнографског музеја представили смо она која граде повесницу од најстаријих храмова преко готово свих средњовековних, до појединачних познијих храмова, па све до данашњег времена. Заједничка одлика им је непрекинут живот, на којима блесне детаљ, попут домаћих говеда, буша, магарета, државног службеног возила, сада олдтајмера, ситница на ношњи, попут веза на кошуљи, сата на ланцу или одликовања.

Обреди прелаза у фокусу објектива фотографа Будинских
(15 – 28. августа 2016)

Гостујућа изложба Националног савета етничке мањине Русина у Србији биће представљена у оквиру манифестације Русини у Србији.

 

Као некада

Аутор: Евица Миловановић Пенезић

Салаши – између идеализованог и стварног
(28. јул – 12. август 2016)

Аутори изложбе: Весна Недељковић Ангеловска, музејска саветница

Феђа Киселички, музејски фотограф Музеја града Новог Сада

 

Породична газдинства на обрадивом земљишту, удаљена од насеља, позната под именом салаши, још увек могу да се нађу у плодној равници Војводине. Пољопривредна производња од које су људи на салашима живели била је у тесној вези са њиховим местом становања. То значи да су се куће, заједно са свим економским објектима, налазиле на самом имању, а имање се састојало од обрадивог земљишта, воћњака и ливада. Поред повезаности становања и привређивања, важна карактеристика салаша била је њихова изолованост, односно њихова физичка удаљеност од насеља – села и градова.

Салаши Војводине су били расути широм атара, алису почетком 21. века остали насељени углавном само они који су били поред асфалтираних путева и они који су, временом, срасли са оближњим местима. Са нестајањем салаша нестао је и салашарски начин живота, који, иако се у стварности састојао од напорног рада са неизвесним резултатом, за становнике ове регије представља идеју о идили и изобиљу.

Захваљујући Љубомиру Грубићу, Владимиру Червенки и Феђи Киселичком на изложби су приказане фотографије забележене током етнолошког истраживања салаша Бачког Петровог Села(1987, 2006, 2012- 2014. године). Оне преносе емоције које се не би могле исказати речима. Поред избора фотографија изложба садржи и техничке цртеже тлоцрта основних типова салаша.

 

Сеоско и градско, женско и мушко – универзално
Прегаче и кецеље из збирке Етнографског музеја
(13 – 25. јул 2016)

Аутори: Светлана Митровић, кустос

Иван Станић, кустос

 

У Етнографском музеју у Београду чувају се прегаче, које чине део сеоске ношње, и кецеље које су део градске ношње.

Реч прегача потиче од прасловенске речи прег, што значи везивати. Прегача припада свакодневном инвентару женске ношње. То је четвороугаони кројени комад израђен од црне вуне, црног атласа или плиша, украшен везом памучним или вуненим концем, златном или сребрном нити; везује се око струка. Заштитни је део одеће и покрива спољни део гардеробе. Рађен је како у домаћој радиности тако и код терзија. Жена је прегачу носила током целога живота и није се појављивала без ње. Девојчице су прегаче носе преко кошуље ради заштите одеће, али и ради топлоте. У Мачви би свекрва, на други дан свадбе, опасавала невести прегачу која је од тог момента представљала њен брачни стаусни симбол. Прегаче излазе из употребе средином 20. века.

Термин кецеља потиче из мађарског језика (мађ. kocoy) и почиње да се користи у градским срединама у Србији од друге половини 19. века, с формирањем грађанске породице и с појавом послуге. Eнглески назив за кецељу – apron води порекло од старофранцуског израза naperon, што у савременом француском означава мали стољњак. Кецеља је одевни предмет који се носи на предњем делу тела. Њена улога је практична, декоративна или ритуална, а указује и на друштвени положај носиоца. Кецеље су израђиване од памука, муслина, лана, платна, коже (ковачи), гуме, а неке и с додатком олова (рендгенски техничар). Везују се  око струка.  Постоје два типа кецеља – оне мање, које се протежу од струка до средине бутине или мало дуже, и оне веће које покривају и горњи део тела (попут комбинезона). Велика кецеља има траку око врата (најраспрострањенији систем везивања), или траке које иду преко рамена и укрштају се на леђима и спајају с појасом.

 

Кецеље кроз историју

У уметничким представама древних народа танка је линија између кецеље и парчета тканине које се обмотава око кукова. У античкој Грчкој, на острву Криту, богиња плодности је приказана с кецељом, а кецељу су носили и асирски свештеници. Оне које су припадале египатским фараонима биле су украшене драгуљима. У Европи, у средњем веку, највише су их носиле домаћице, трговци, занатлије и црквена лица. Енглески бербери су, на пример, носили кецеље на коцкице, док су кецеље каменорезаца биле беле боје како би се на њима што мање видела бела прашина која се стварала приликом обраде камена. Обућари су носили црне хаљине као заштиту од црног воска који су користили у раду. Месари су носили плаве пруге, батлери зелене. Плаве кецеље су обично носиле ткаље, праље и баштовани. Од 16. века кецеље су прихваћене и као модни детаљ и богато се украшавају. Популарност ношења кецеље се током година повећавала и смањивала, зависно од модних трендова.

Иако је кецеља била популарна међу домаћицама, тек касних четрдесетих година 20. века постаје икона америчких, а касније и наших домаћица, симбол породичне идиле. На масовно произведене кецеље тог времена штампају се мотиви из кухиње: шерпе и лонци, кашике, тостери, и остали кухињски предмети. Касних шездесетих жена домаћица излази из моде и уступа место модерној жени која време углавном проводи ван куће. Кецеље постају симбол прошлих времена и носе их углавном старије жене.

Кецеље велики модни повратак доживљавају осамдесетих година 20. века захваљујући популарним ТВ емисијама посвећеним кувању. Кување квалитетних јела у кућним условима постаје популарно, а кецеље, због своје практичности, постају неизбежне. Данас кецеље у кухињи носе и жене и мушкарци, током кувања и прања посуђа, за послове које су у прошлости углавном обављале жене.

Прегача или кецеља је сачувала своју првобитну заштитну функцију, и подједнако је користе оба пола (месари, келнери/це, бербери, собари/це, продавачи/це и сл). Савремене кецеље красе различити натписи и дизајн, а најчешће садрже само лого одређене фирме.

 

Српска прича
(28. јуна – 10. јул 2016)

 

Изложба фотографија Александра Лукића.

 

Најбоље фотографије новинске агенције БЕТА за 2016. годину
(21 – 26. јуна 2016)

 

Савремени живот културног наслеђа
(3 -19. јуна 2016)

Изложбом New spirit of Heritage / Савремен живот културног наслеђа, чије отварање нас очекује, управо на рођендан модног студија Click, 13. јуна, организатори желе да укажу на чињеницу да је одевање у уској вези са традицијом и развојем једног друштва.

Стварање одеће је, поред временског преплитања, изложено и просторном утицају. Као део културе и обичаја једног народа одевање потиче како из оригиналног тако и из позајмљеног. Када је одевање модерно то преплитање домаћег и страног постаје нарочито видљиво јер мода путује брзо и делује глобално.Културно наслеђе даје „живост“ моди, а мода живот савремном наслеђу.Мода представља савремени културни израз једног друштва, средство културне размене и дијалога. Управо из тог разлога на овој изложби ћемо се подсетити пројеката које је MS Click реализовао у сарадњи са Етнографским музејом од 1994 године, али видећемо и неке нове моделе реализоване од стране домаћих и иностраних дизајнера чија инспирација је специјално за ову прилику била традиција наших простора.

Одраз традиције

Аутор: Јелена Бабић

Изложба радова ученика школе ТЕХНОАРТ
Реклама, рам за портрет савремене жене?
(12 – 22. мај 2016)

Аутор Сара Николић, студенткиња етнологије и антропологије Филозофског факултета у Београду

 

Изложба представља студентски рад на антрополошком истраживању положаја и улоге жене, тј. односа према жени онако како је она представљена у рекламама које се емитују на телевизији. Изложбом се презентују традицијски и модерни културни наративи о жени и њеној улози у породици и свкодневици уопште. Ауторка полази од неколико кључних друштвених и културних стереотипа о жени и презентује њихову употребу у савременим телевизијским рекламама.

Култура Нунавута
Традиционална народна уметност домородаца с језера Бејкер (Канада)
(7 – 20. април 2016)

Аутор: Џудит Варни Бурч

Изложба је реализована уз подршку уз подршку Амбасаде Канаде у Београду

 

Култура Нунавута на текстилу је колекција коју су креирале жене с језера Бејкер, из инуитског села западно од Хaдсон залива канадске територије Нунавут. Власница колекције, госпођа Џудит Вaрни Бурч, представља ову изложбу на глобалном нивоу.Користећи јаке контрасте и пуне линије боја, инуитске жене осликавају традиционалне сцене лова и енигматских симбола, значајних за своју културу. Без писаног предања, Инуити су користили таписерије да би преносили своју историју и веровања. Језеро Бејкер, западно од залива Хaдсон, на канадској територији Нунавут, с 1500 становника, сматра се староседелачком аутономном регијом, коју често називају и ,,кровом Северне Америке”. На територији Нунавут живи 30.000 становника, првенствено инуитског порекла. По величини је приближна западној Европи, слабо насељена, и представља једну од најзабаченијих регија на свету.

 

ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Већ више од хиљаду година Инуити (Ескими) живе у регији која се данас назива Северна Канада. До почетка XX века, њихов начин живота није био нарушен, а њихови ограничени контакти с Јужном Канадом сводили су се на повремену трговину и пар мисионарских експедиција. Инуити су осетили велике промене и културолошки преокрет средином XX века, комбинацијом природних фактора и неминовном модернизацијом.Озбиљне флуктуације у традиционалним техникама лова и риболова довеле су њихов номадски начин живота скоро до колапса, а многе групе су искусиле сиромаштво и глад. Уз то, пад цене крзна на светском тржишту одузео им је један од главних извора прихода. Канадска влада се умешала и охрабрила формирање сталних насеља у регији Арктика, око места где се трговало, а где су постојале мисионарске цркве и полицијске станице. До 60-их година прошлог века скоро сви Инуити су живели у овим заједницама које су имале школе, медицинске институције и продавнице. Ипак, због модерне економије, Инуити су се нашли у ситуацији где ниједна од њихових традиционалних вештина преживљавања није била од користи. Могућности запошљавања биле су врло ограничене, мало Инуита је разумело енглески или француски језик, а постали су зависни од социјалне помоћи. Током тог периода промена, део канадских службеника запослених у владином сектору на Арктику, приметио је да су Инуити поседовали вредну вештину која би могла да унапреди њихову економску ситуацију – урођени таленат да ткање претворе у модне детаље и материјале који су били локално доступни. Како би преживели у негостољубивој клими Арктика, Инуити су развили спонтану креативностнасталу из потребе за прављењем алатки и одеће од природних материјала. Те вештине, прилагођене условима модерног живота, брзо су претвориле номадске ловце у уметничку нацију. Од 50-их година прошлог века, у неколико села на северу Канаде, уз помоћ канадске Владе основане су инуитске уметничке задруге. Скулптуре од камена, слоноваче и кости, представљају уметничке вештине у инуитском свету, и врло брзо наилазе на велико одобравање. Како су популарност и комерцијална вредност инуитских скулптура охрабрујуће расле, графички уметници су почињали да остављају свој траг, па су тако постепено и текстилни уметници бивали истакнутији. Данас, уметност је један од најзначајнијих извора прихода у Нунавуту, а скоро сваки трећи Инуит укључен је у уметничку заједницу.

 

ОД ТКАЊА ДО УМЕТНОСТИ

Употреба женских традиционалних вештина шивења тј. примена у стварању текстилне уметности, појавила се у насељу језера Бејкер, у Нунавуту, 60-их година прошлог века. Након прављења вунених рукавица, чарапа и одеће, шваље су користиле остатке шарених комада текстила како би направиле слику коју би окачиле на зид. Прихватањем новог начина уметничког изражавања, жене са језера Бејкер су своје уметнине користиле као медијум за преношење стотинама година старих обичаја и створиле су јединствени канадски идентитет ове уметности. Традиционално, шивење је било витална вештина преживљавања Инуита који су живели од своје земље. Жене су стругале и жвакале кожу карибуа и фоке како би их омекшале у процесу креирања одеће, а тетиве би користиле као нити. Домишљатост жена и вешто шивење претварало је животињску кожу у одећу, покриваче, шаторе, па чак и у пловила, као што је кајак. Цела породица је зависила од умећа жениног шивења, од мужева који су ишли улов, док су се бебе криле у мајчиној јакни – парки. Током дугих зимских месеци, док су мајке у иглоима украшавале своје јакне и одећу раскошним шареним детаљима, њихове ћерке су, посматрајући их, училе да шију. Све ове старе вештине пренеcене су у модерну текстилну уметност данашњих инуитских жена. Ове даровите шваље с лакоћом преносе своје изражене и сложене способности на модерне слике на којима осликавају животиње Арктика, начин живота Инуита и духовне перцепције својих предака.

Гуњ, јелек и прслук
(март – јул 2016)
Аутори: Вилма Нишкановић и Татјана Микулић

Изложба под називом Гуњ, јелек, прслук приказаће процес трансформације овог одевног предмета од архаичног, традиционалног до савременог. Гуњеви и јелеци, хаљеци свакодневног и свечаног традиционалног одела, ношени су на целокупној територији Балканскг полуострва и Панонске низије. Циљ поставке је да се кроз музеолошку презентацију укрсте две перспективе: термин гуњ као информатор и временски, просторни и етнички оквир условљен рецентним музејским материјалом.
Представљањем одабраних предмета из збирки народне ношње Етнографског музеја у Београду, набављених у временском периоду дужем од стотину година, афирмишемо гуњ и јелек као елементе материјалног културног наслеђа.

 

Без почетка и краја – прстење из збирке накита Етнографског музеја у Београду
(8. марта– 22. маја 2016)

Аутор: Јелена Тешић – Вулетић

Од свог оснивања Етнографски музеј у Београду прикупља, истражује и чува од заборава накит − веома важан сегмент културне баштине. Збирка накита Етнографског музеја у Београду броји близу 3000 предмета.Подељена у неколико већих целина: накит за главу, накит за груди, накит за руку и накит за струк. Овом приликом представљамо колекцију прстења која је најбројнија (383 предмета) и која то својим значајем свакако заслужује.

Прстење је накит који се среће широм света. Док су некедруге накитне врсте заступљене само у појединим областима,или само код одређеног слоја становништва, прстење носеграђани и сељаци, млади, средовечни и најстарији, сиромашни и имућни; носи га православно, католичко и исламско становништво. Основна одлика тог накита је разноликост примењеног материјала у његовој изради, мноштвооблика, техника израде и украшавања, као и разноврснанамена.

Прстен је у средњем веку био ту да украси човека, укажена његов значај и материјално стање, да га сачува од злихутицаја, мистично споји с другом особом и послужи каопечат у датом тренутку. То важно место у животу човекапрстен заузима и данас. Он је човеков стални пратилац,оно мистично ,,нешто‘‘ у облику круга, без почетка и краја.

Каталог прстења је први у низу каталога колекција из Збирке накита који ће на крају чинити комплетан Каталог Збирке накита Етнографског музеја у Београду.

На обронцима Арарата
(12 . фебруар  – 1. март 2016)

Изложба слика и илустрација Анамарије Вартабедијан

Отварање изложбе је у  петак 12. фебруара у 19 сати

Музички програм: Катарина Качунковић и Вартан Баронијан

Јерменска поезија: Ануш Балајан

СКИЦЕ
(2 – 11. фебруар 2016.)

Изложба СКИЦЕ представља  ретроспективу костимографских илустрација Драгане Вучетић, произашлих из њеног вишегодишњег рада као костимографа и аутора модних и позоришних илустрација. Изложени материјал чине костимографске скице изведене различитим сликарским техникама, прилагођеним и инспирисаним драмским текстовима и пројектима у току којих су настајале. Посматрајући их као појединачне фазе, долази до изражаја истраживачки процес и тежња ка самоиновацији, јер се уметница не надограђује, већ сваком тексту приступа са новим истраживачким ентузијазмом. Иако стилски различите, њене скице сједнињује препознатљив рукопис аутора. На тај начин Драганине костимографске скице осим што потцртавају карактере ликова, добијају и квалитет самосталног уметничког дела, бележе промене од реализма и експресионизма, ка све радикалнијим стилизацијама, до разлицитих импровизација.

ДРАГАНА ВУЧЕТИЋ  биографија

    Драгана Вучетић је рођена 1981. године у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду 2005.године, на одсеку Сценски костим. Магистарске студије је завршила 2008. године, на Универзитету у Конектикату(University of Connecticut), у Сједињеним Америчким Државама, где  је затим наставила да ради као позоришни костимограф и илустратор.

Костимографске скице излагала је на групним изложбама у земљи и иностранству, међу којима издвајамо:2015. Costume At The Turn Of The Century, Bakhrushin State Central Theatre Museum,Мосва; 2014. Границе тела, Културни центар Београд; 2011. Одраз-Нова значења М.П.Барили, Музеј примењених уметности у Београду; 2009. Clambake,Lincoln Center, Њујорк; 2008. Design Showcase West Freud Playhouse, Лос Ангелес; 2007. Птице Прашко квадријенале, Праг…

Добитник је награде Connecticut Repertory Theatre Patrons Award.

Од 2012. до 2013. године радила је као сарадник у настави на Факултету примењених уметности, модул Сценски костим .

Тренутно је запослена као стручни сарадник на Висој текстилној струковној школи за дизајн, технологију и менаџмент, на одсеку Дизајн текстила и одеће. Ангажована је као костимограф и сторyбоард уметник за потребе рекламних спотова. Активни је члан УЛУПУДС-а.

Преко три океана до Србије
(21 – 31. јануар 2016)

,,Највеће богатство ове планете јесте разноликост култура и обичаја народа који је настањују, међу њима, наравно, и нашег – српског.

Сваки од тих народа, великих и малих, у току свог дугог постојања исковао је посебан идентитет заснован на митовима проистеклим из природног окружења и историје која их је задесила.

Уметничка дела и етнографске рукотворине преносе с колена на колено та веровања руководећи се правилом које су Римљани тако лепо сажели у: Ars longa, vita brevis!-Живот је кратак, а уметност и митови дуготрајни!

Назив изложбе Преко три океана до Србије је лаконски опис класичног путешествија у коме се Одисеј увек враћа у своје село, на своје острво, на Итаку.

 

На изложби су приказана дела инспирисана обичајима народа дотакнутих током дуге пловидбе око света (1976–2007), али и она чија је тематика повезана с нашом, српском културом, или с општесветским бригама, на пример за загревање Земље.

Уз нека моја дела изложени су етнографски артефакти сакупљени током пловидбе чија је улога да употпуне и додатно објасне тему слике.

Највише предмета приказаних на изложби потиче из Полинезије – Меланезије, где сам провео највише времена.“

 Србољуб Којадиновић

                                                            

Србољуб Којадиноић je рођен 1942. у Београду. Члан је УЛУС-а и Association des Artistes-Peintres de Saint Tropez – Grimaud.  После студија, 1976. године, на једрењаку који је сам саградио, испловљава са супругом и сином према полутару да досегне појас пасатских ветрова и пређе Атлански, а затим Тихи и Индијски океан.

Поред редовних месечних дописа Илустованој политици, пише путописе Сунчано једро (1979), Седам година за три океана (1989)  и Два поколења  исти јарбол (2007). У сарадњи с РТС-ом снима серију Вања с океана (1982), а у сарадњи с РТЦГ

Телевизијски филм Пут око Свијета (2007).

Приликом пристајања у разним земљама учествује на више од 30 колективних и самосталних изложби.

 

Гламур на „српски начин“: матурски балови (1991-2014)
Изложба студената етнологије и антропологије у оквиру пројекта сарадње Етнографског музеја у Београду и Филозофског факултета Универзитета у Београду
(16. – 30. маја 2015)

Реч гламур обично се повезује са луксузом и сјајем, који окружује људе, објекте и места. Матурски балови одувек су били гламурозан догађај окружен еуфоријом, жудњом, бљештавилом и заводљивошћу. Ова изложба прати трансформације матурских балова у Србији у периоду постсоцијализма. Док су ови ритуали у току 1990-их били одређени економијом оскудице, транзиција ка капиталистичкој економији након 2000. године ставила је већи нагласак на материјална добра и визуелне ефекте. Откривене могућности потрошње обогатиле су естетичке способности појединаца, што је са своје стране утицало на гламуризацију матурских балова. Индивидуалистички универзум заслепљен визуелним искуством и самопредстављањем даровао је додатну димензију илузије овим догађајима. Изложба жели да декодира визуелни језик гламура »на српски начин« и разоткрије значење једнодневних слика луксуза, сјаја и обиља.

Пратећи програм:

23. мај од 16 до 19 часова „Модно саветовалиште“. У циљу побољшања дизајнирања слике коју будући матуранти желе да прикажу студенти Факултета примењених уметности модула Савремено одевање излазе Вам у сусрет и помажу Вам да сазнате тајне гламурозног изгледа, као и све на шта би требало да обратите пажњу када желите да заблистасте, а да то изгледа као да се нимало нисте потрудили.

24. мај од 11 до 14 часова. „Гламур на ваш начин“. Позивамо посетиоце да донесу своје матурске фотографије и одећу у Етнографски музеј и испричају нам сопствено искуство са ове прославе. Личне приче забележићемо у аудио формату, а читава грађа ће служити у даљем истраживању ових светковина.

Хероји културне баштине – Музеј у Приштини
Установа културе од националног значаја
 11. -18. маја 2015.

Трагичан политички и друштвени контекст дешавања на Косову и Метохији након НАТО бомбардовања, условио је да су српски стручњаци Музеја у Приштини били приморани да у јуну 1999.  прекину рад у Музеју, напусте своје домове у Приштини, нађу уточиште у Етнографском музеју у Београду и наставе свој рад са измештеним седиштем.

Циљ изложбе је да се, на основу фотографија оригиналних предмета –  комплета ношњи, појединачних одевних предмета и разних врсти накита као вредних примера традиционалног рукотворства и стваралаштва негованог на простору Косова и Метохије, укаже на значај етнографске збирке и да се истакне потреба за даљим проучавањем наслеђа као дела културног и етничког идентитета

Аутор изложбе: Мина Дармановић

Стварност илузије Милоја Марковић
16. април – 11. мај 2015.

Аутори: др Софија Костић и Ирена Гвозденовић

Ова изложба  слика једног сегмента у раду Милоја Марковића односи се на његову оданост традицији и њеном чувању како на платну, тако и на употребним  предметима. Наиме, поред тога што осликава најразличитије предмете као што су ношња, керамика, обрамице, посуђе, чипке, шаренице и сл. Он често слика управо на оригиналним  етно-предметима као што су лопар, столица, врата…. Понекад као рам за своју слику користи воловски  јарам или неки други оригинални, али сликарском четкицом осликан и оживљен  оригиналан предмет. Марковића зову и чуваром времена.

Посебан доживљај представља осећај  тог његовог  заустављеног времена. Он је сликар о коме су писали водећи ликовни критичари, снимљен је документарни филм……..Он је уметник који је ушетао путем сликарства у свет метареализма….

Милоје Марковић је сликао и предивне портрете духовњака, те осликавао фреским сликарством  камење које је доносио са светих места. Комплетне изложбе су већ приказиване  много пута.

Изложба Стварност илузије је посвећена управо таквом доживљају који се стиче посматрањем његових дела, али због Етнографског музеја и  теме којом се музеј по природи бави, одабрани су етно-мотиви.

Милоје Марковић је рођен 1948. у  Шапцу. Члан је УЛУСА. Много пута награђиван, са великим бројем самосталних и колективних изложби.

Ово је његова трећа изложба у дужем временском периоду која  се поставља у простору Етнографског музеја, али први пут са стриктно изведеном темом.

Фото: мр Ивана Масниковић – Антић

МУДРОСТ И ЛЕПОТА ЧВОРОВАЊА – изложба персијских тепиха и рукотворина
25. март – 2. април 2015.

Гостујућа изложба Српско-иранског друштва пријатељства.

Отварање изложбе је 25. марта у 19. часова

Персијски теписи представљају срж персијске уметности, у којој се огледа религија, традиција и историја свих народа који су живели на том подручју. Сваки тепих носи своју причу, изражену кроз бројне мотиве.

Персијски теписи су широм света познати по свом квалитету и великом избору дезена и величина. Они већ 3 500 година красе најразличитије подове, од номадских шатора, преко краљевских палата до савремених домова. Сваки тепих носи причу уткану и изражену кроз бројне мотиве; причу о херојству, о борби између добра и зла или, пак, осликава предео регије из које је потекао. Тако је ткање тепиха данас у Ирану најраспрострањенији занат, са процењеном популацијом од  1,2 милиона ткача који производе тепихе за домаће и интернационално тржиште.

На овој изложби представљени су вредни примерци ручно рађених персијских тепиха које смо добили посредством галерије тепиха Персеполис, галерије специјализоване за дистрибуцију и продају персијских тепиха на Балкану.

Централни експонат ове поставке је персијски тепих који представља и симбол персијске цивилизације у чијим оквирима настаје, трансформише се и следи њен развој. Тако, развој ових тепиха може се пратити од  првобитних вишефункционалних прекривки номада, сеоских тепиха до стилски препознатљивих примерака насталих у уметничким, занатским центрима Исфахана, Бахтијара, Габеа, Наина, Табрица и др. У изради персијских тепиха  користи се квалитетна вуна, кашмир, памук и свила а скупоцене примерке краси и златан или сребрени конац. Број чворова варира од 500.000 до преко 2.00.000 по метру квадратном. Тепих представља резултат мукотрпног труда и залагања вештих ткаља. Тако напр. ткање једног тепиха, зависно од величине, може трајати од неколико месеци до неколико година. У процесу бојења предива  и даље се користе боје природног порекла што колорит чини топлим и складним.  У сложеној иконографији персијских тепиха укомпоноване су личне и колективне сликовне поруке и значења чије исчитавање и тумачење и данас представља изазов стручњацима и уметницима.

Персијски теписи данас чине и вредне предмете који се чувају  и у најзначајнијим музејима света. Иконографија персијских тепиха је утицала и на традиционално текстилно стваралаштво Србије. Етнографски музеј у Београду чува преко 50 000 предмета а међу њима је и колекција ћилима која броји преко 1000 предмета.  На овим предметима се између осталих препознају и далеки измењени персијски утацији што нас наводи на размишљање и упућује на идеју о свеукупној повезаности и прожимању култура.

Пратећи програм уз изложбу:

26. март у 19 часова, Вече поезије, рецитује Вјера Мујовић и  Прича о персијској кухињи, Мохамадреза Мотагхи.

27. март у 19 часова, Пројекција, Камером кроз Персију, 2015. године,  предавач је инг. Ђорђе Аранђеловић.

Извор вода извирала
(24. фебруара – 21.марта 2015)
Лековити и чудотворни извори западне Србије

Аутори: Ивана Тодоровић, Загорка Милићевић и мр Марко Стојановић

Пројекат „Лековити и чудотворни извори“, чији је носилац Народни музеј Ужице, започет је 2011. године, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Пројекат је имао за циљ да кроз теренски рад на различитим локалитетима обави стручну анализу и тумачење феномена лековитих и чудотворних извора. Руководилац пројекта био је мр Марко Стојановић, виши кустос Етнографског музеја у

Београду, а сарадници-истраживачи: Ивана Тодоровић, Загорка Милићевић, кустоси Народног музеја Ужице, мр Милош Матић, виши кустос Етнографског музеја у Београду; сарадници: Маријана Николић, конзерватор Народног музеја Ужице, Марко Ђурић, кустос Народног музеја Ужице, и Младен Томашевић, етнолог-антрополог из Пријепоља.

Теренска истраживања, која су представљала прву фазу пројекта „Лековити и чудотворни извори“, започета су 2011. године, а настављена током 2012. и 2013. Истраживања су подразумевала рекогносцирање и документовање лековитих и чудотворних извора, а потом и прикупљање података од испитаника о сваком забележеном извору.

Истраживања су вршена на подручју Западне Србије, и то: града Ужица (Кремна, Мокра гора, Јелова гора, Стапари, Биоска, Бела земља, Потпеће, Злакуса, Врела), општине Чајетина (Златибор, Голово, Рожанство, Семегњево, Рибница, Јабланица), општине Бајина Башта (Рача, Вишесава), општине Прибој (Прибојска бања), општине Пријепоље (Хисарџик, Хрта, Камена гора), општине Пожега (Роге), општине Ариље (Висока), Града Чачка (Овчарско-кабларска клисура). Према најопштијој подели, извори спадају у земаљске, природне воде. Они који носе извесна лековита својства у себи називају се лековити минерални извори.

Током теренског рада рекогносцирано је преко двадесет извора и за већину се сматра да имају одређена лековита својства. Скоро сви извори који су забележени и данас живе; људи их посећују без обзира на то колика је приступачност месту где се извор налази. На изворе се излази углавном на празнике: Видовдан (28. јуна), Илиндан (2. августа), Усековање главе Светог Јована Крститеља (11. септембра), Крстовдан (27. септембра). Људи верују у лековитост ових извора, па их користе за очи, кожна, кардиоваскуларна, коштана, нервна и разна друга обољења.

Типологија извора који су истражени може се извршити најпре по њиховом називу, а потом по функционалности, тј. употребљивости и доступности. Извори у Златиборском округу често носе назив по неком мушком свецу. Најзаступљенији су Савини (Св. Сава) и Јованови (Св. Јован) извори.

Свилен конац
(13. – 20. фебруара 2015.)

изложба ручних радова чланица Кола српских сестара Свети Сава из Београда. Отварање изложбе је у петак, 13.02.2015. године, у 13 часова.

На изложби ће бити приказани репрезентативни радови нашег народног умећа.

У пригодном програму ће учествовати, глумица Јелена Жигон, господин Љуба Манасијевић и флаутисткиња Софија Спасић.

Изложба ће бити отворена до 20. фебруара 2015.

Дизајн проткан традицијом
(10.-17.фебруара 2015.)

Изложба се организује с циљем промоције традиције међу младима и савременог дизајна у функцији очувања традиционалних мотива и културног наслеђа Србије.

У оквиру изложбе биће представљене рукотворине Етно мреже и oрганизована додела награда за најуспешније младе дизајнере који су у сарадњи са произвођачима Етно мреже одговорили на конкурс за савремени дизајн заснован на традицији.

Свечана додела награда младим дизајнерима биће одржана у четвртак, 12. фебруара од 12 сати у галерији Етнографског музеја

 За најбоље оцењене дизајнере обезбеђене су вредне новчане награде као подстицај за укључивање младих у очување традиције.

Етно мрежа је национално струковно удружење окупља организоване групе жена (удружења и задруге) које се баве рукоторинама. Удружење је формирано 2005.године с циљем оспособљавања жена и младих за тржишну производњу рукотворина и тренутно укључује жене из 20 општина из свих крајева Србије.

 Етно мрежа реализује ову изложбу, уз подршку Етнографског музеја, Националне алијансе за локални и економски развој (НАЛЕД) и амбасаде САД.

Велики рат и мали човек
(15. децембар 2014. – 15. април 2015.)

Изложба „Велики рат и мали човек“ у Етнографском музеју у Београду посвећена је непознатим војницима, јунацима, храбрим и одважним женама и мајкама, особама високог морала и изразитог патриотизма  који су се борили за своју отаџбину и животе својих породица онако како су им васпитање и наслеђени систем вредности налагали. Ово су при­че о људима који су одолевали искушењима да би сачували своју част. Били су то часни „мали“ људи из српских села и градова, победници Великог рата.

Време Првог светског рата, на изложби,  дочарано је предметима, фотографијама, архивском грађом  и аудио снимцима.

Изложбом „Велики рат и мали човек“ Етнографски музеј у Београду придружује се свим установама културе у Србији и Европи у години сећања на почетак Првог светског рата.

Аутори изложбе:

Весна Бижић-Омчикус, др Весна Марјановић,  Мирјана Крагуљац-Илић МА,  мр Татјана Микулић и Јелена Туцаковић МА.

Отварање изложбе :   15. децембар 2014. у 19 часова

Виртуелни обилазак изложбе:

http://www.galerijeimuzeji.com/lat/izlozba/44/veliki-rat-i-mali-covek

Пратећи програм уз изложбу:

27. мај 2015. у 19 часова, Велики рат, одевање, мода, говори мр Бојана Поповић

13. мај 2015. у 19 часова, Пропаганда у рату, Мирослав Лазански

29. април 2015. у 19 часова  Живот војника ратника у Великом рату, говори потпуковник др Иван Мијатовић

16. април 2015. у 19 часова, Представа Приповетке једног каплара, по тексту Бранислава Нушића, чита Зоран Ћосић, музичка пратња на обои Нина Ћосић.

1. април 2015 у 19 часова, Велики рат и филм, предавање Александра Ердељановића, директора Архива Југословенске кинотеке

18. март 2015. у 19 часова, Вече поезије и прозе насталих у Великом рату, песме војника чита Зоран Ћосић, одломке из Дневника Наталије Аранђеловић чита Вјера Мујовић.

4. март 2015. у 19 часова, Неумрли гласови сведока у роману Велики рат, Александар Гаталица

Истина о љубави
(11. 12. 2014. –  15. 1. 2015.)
Аутор: Ана Петровић

Препознатиљив стил и тема ове сликарке – љубав, овога пута биће приказани у галерији Етнографског музеја. Дизајнер текстила Ана Петровић је на Мећавнику схватила да једино љубав може да буде тема и инспирација њених слика. Заљубљени парови су на почетку њеног сликарског рада рађени у ентеријерима и екстеријерима Дрвенграда Емира Кустурице. Ана је касније  љубавне приче са двоје заљубљених у главној улози радила осим на платну и на комадима намештаја, теписима и осталим предметима за кућу.

Изложбом чији је назив ИСТИНА О ЉУБАВИ, Ана Петровић представиће предмете из области ликовне и примењене уметности.

Отварање изложбе је 11. децембра у 19 сати.

Сећање на Приштину
26.11 – 7.12.2014.

Руковођене добрим намерама да помогну људима у невољи, а настављајући традицију Кола српских сестара основаног 1929. године, жене Приштине 1991. године обнaвљају рад удружења Кола српских сестара из Приштине које осим хуманитарних активности има и значајну културно-просветну мисију, нарочито у очувању и неговању традиције с простора Косова и Метохије. У намери да обележавању 100 година Првог светског рата дају свој допринос, несебичне и племените сестре Кола из Приштине покренуле су још једну акцију која је само мали део онога што су, од обнављања делања кроз своје прегалаштво чиниле, да приреде изложбу фотографија, песничких казивања и приказивање филмова о Приштини, под називом  Сећање на Приштину.

Не својом вољом Срби су 1999. године напустили свој вољени град Приштину. Никада је нису заборавили ни прежалили. Свим својим бићем чувају успомене на срећну младост и лепе дане проведене у њој. Управо та чежња и сета на отргнути део живота били су разлог да се приреди ова изложба, у жељи да се освежи и у души сачува неокрњена успомена на наш град, град који није имао пуно тога, али је имао душу, имао је идентитет. Град који је био и престоница краља Милутина, град у коме су радили и живели највећи српски интелектуалци, као што су песник Војислав Илић који је дошао „како би на Космету помогао српском народу“, потом као конзул наш познати песник Милан Ракић који је опевао Јефимију, Симониду, Газиместан, као и писац и драматург Бранислав Нушић као вицеконзул и конзул. Он је био сведок страдања српског становништва на Косову и Метохији што је описао у писмима  која су постала позната као Писма конзула, а захваљујући њему у Приштини је отворена прва српска књижара.

На изложби су приказане фотографије које дочаравају шаролики свет старе Приштине која је пре 90-80 година личила на далеку и заборављену касабу, фотографије Приштине која 60-их и 70-их година XX века добија обрисе модерног града у коме све ври од живота, догађаја, доживљаја и фотографије разрушене Приштине која је 1999. године онемела.

Уверљиве слике нам говоре о људској мотивисаности, радости, љубави, племенитости, заједништву, човекољубљу, издржљивости у трпљењу и страдањима.

Хронолошки поређани догађаји, доживљаји, лица која се памте и многи призори на фотографијама подсећају на живе слике и призоре нашег детињства и младости, буде сећања и разноврсне успомене и део су наше личне прошлости.

    „ Ко једном попије воду са Битлије, вратиће се опет !“     

Сaри

Кoнцeпт сaриja – нeшивeнe хaљинe кoja пaдa oкo тeлa у грaциoзним, лeлуjaвим нaбoримa, и пoкривa тeлo пoдjeднaкo кoликo гa и oткривa – стaр je нajмaњe хиљaду гoдинa. Сaри сe нoси и дaн-дaнaс, и плeни мaшту Индускињa сeнзуaлним зaдoвoљствoм кoje нaстaje oмoтaвaњeм oвoг oдeвнoг прeдмeтa oкo тeлa и њeгoвим пoдeшaвaњeм прeмa грaђи нoсиoцa. Oвaj oдeвни прeдмeт oд ткaнинe прoткaнe шaрaмa, нeпрoшивeн шивaћoм иглoм, eлeгaнтaн je и приклaдaн кaкo у eстeтскoм смислу тaкo и зa пoднeбљe у кojeм сe нoси.

Сaри je биo кичмeни стуб кojи je пoдржao трaдициjу вeштих прeљa и ткaчa нa рaзбojу кoja сe и дaљe oдржaлa ширoм Индиje. Сa свe изрaжeниjим нaглaскoм нa eкoлoшки oдржив рaзвoj, oви бoгaти трaдициoнaлни рeсурси мoгу пoмoћи Индиjи дa пoкaжe кaкo усклaдити спoриje мeтoдe прoизвoдњe зaснoвaнe нa вeштини зaнaтскe изрaдe и мeхaнизoвaне, висoкoтeхнoлoшке прoцeсе.

Oсмишљeн нa рaзбojу кao трoдимeнзиoнaлни oдeвни прeдмeт сa рaзличитим врстaмa шaрa и ткaњa, сaри имa нajмaњe чeтири густинe ткaњa зa крajeвe, срeдњи дeo ткaнинe, кao и двe бoрдурe кoje oдржaвajу нaбoрe сaриja приликoм њeгoвoг нoшeњa. Рaзличити стилoви нoшeњa сaриja рaзвили су сe тoкoм врeмeнa и у рaзличитим рeгиoнимa зeмљe. Сaмa кустoскињa oвe излoжбe je идeнтификoвaлa 108 рaзличитих стилoвa, a вeрoвaтнo их имa joш, а ствaрajу се и нoви зa пoтрeбe сaврeмeнoг нoшeњa сaриja. Нajчeшћи дaнaшњи нaчин oдeвaњa сaриja je ствoрeн тoкoм 1870-тих oд стрaнe Гиjaнoдaнaндини Taгoрe.

Oнa je, сeoбoм у Mумбaj 1860. године сa свojим супругoм кojи je биo држaвни службeник, oсeтилa пoтрeбу дa ствoри стил кojи ћe пoдржaвaти трaдициjу a при тoм бити пoгoдaн зa сусрeтe сa Бритaнцимa, кoд кojих су сe мушкaрци и жeнe мнoгo слoбoдниje мeђусoбнo дружили нeгo штo je тo биo oбичaj у тaдaшњeм индиjскoм друштву. Пo свoм пoврaтку у Кoлкaту, oтвoрилa je шкoлу зa „дaмe кoje су жeлeлe дa сe крeћу у друштву“ и пoпулaризoвaлa oвaj нoви стил.

Стoгa сaри прeдстaвљa jeдинствeну и вaнврeмeнску бaштину, кoja имa нeпрeкидну мoћ дa сe изнoвa oткривa, и кojи ћe oпстaти нe сaмo кao oдeћa зa свeчaнe приликe, вeћ и у свaкoднeвним ситуaциjaмa кoje зaхтeвajу прojeкциjу jeдинствeнoг индиjскoг имиџa – билo дa je тo у сaли зa сaстaнкe или нa мoднoj писти.

 Излoжбeни eкспoнaти: пaмук и свилa

Tкaњe пaмукa рaзвилo сe у индиjскoj прeтeжнo врeлoj клими, кoja je идeaлнa зa гajeњe брojних сoрти дoмaћeг пaмукa. Пaмучнa влaкнa крaткe и срeдњe дужинe кoja су пoтицaлa oд дoмaћих сoрти пaмукa, ручнo су сe испрeдaлa у грубa, срeдњa и финa прeдивa, свe дo пojaвe дугaчких пaмучних влaкaнa и фaбрички испрeдeнoг прeдивa. Прирoднe бoje билe су у упoтрeби свe дo пojaвe хeмиjских бoja у 19. вeку, a oнe су oмoгућилe кoришћeњe jaрких ниjaнси кoje oдрaжaвajу љубaв Индиjaцa прeмa бojaмa.

Пaмучни сaриjи прeдстaвљeни на oвoj излoжби почињу oд прeтeжнo бeлих ткaнинa из држaвe Кeрaлe сa jугa Индиje, сa укрaснoм бoрдурoм oд мeтaлизирaнoг злaтнoг прeдивa.

Tрaдициoнaлни сaри држaвe Бeнгaл сa истoкa Индиje, прeдстaвљeн je крoз ткaнину бoje индигa, укрaшeнe слoжeнoм шaрoм исткaнoм oд срeбрa и злaтa. Нaсупрoт њeму, сaврeмeни сaри je сa кaрирaним мoтивoм, oд финoг пaмукa ручнo ткaнoг нa Aмбaру (“нeбeскoм тoчку”) – пoлумeхaничкoм кoлoврaту (инспирисaнoм фaбричкoм тeхнoлoгиjoм, а пoкрeћe се ручнoм пoлугoм, кoja – будући дa je спoриja oд мaшинe – мoжe дa прoизвeдe финиje, мaњe упрeдeнo прeдивo нeгo мaшински кoлoврaт), у кoмбинaциjи сa тусaр свилoм у злaтним ниjaнсaмa.

Из држaвe Aндрa Прaдeш сa jугa Индиje стижe примeр изузeтнe вeштинe ручнoг прeдeњa нa трaдициoнaлнoм кoлoврaту, у кoмбинaциjи сa ткaнинoм исткaнoм сa 3 чункa, дoдaтнoм oснoвoм, и уткaнoм шaрoм.

Држaвa Maхaрaштрa нa зaпaду Индиje прeдстaвљeнa je вeштoм кoмбинaциjoм ручнo испрeдeнoг пaмукa у срeдишњeм дeлу ткaнинe и свилeним дeлoм нa бoрдурaмa и крajeвимa ткaнинe, при чeму je свaкa пoткa исткaнa сa три зaсeбнa чункa.

Пaмучни eкспoнaти зaвршaвajу сe сaриjимa из Oдишe, кojи прикaзуjу трaдициoнaлну ткaнину срeдњe густинe ткaњa, укрaшeну дoдaтнoм oснoвицoм и пoткoм oд тусaр свилe, oбojeнoм бojoм aaл кoja сe дoбиja из кoрeнa биљкe индиjскoг дудa. Oвo je слoжeни сaри, сa двa ширoкa зaвршнa крaja и сличнoм трoдeлнoм пoдeлoм пo ширини ткaнинe. Нaсупрoт њeму je сaврeмeни сaри oд финoг пaмукa.

Tкaњe свилoм je у oвoj излoжби прeдстaвљeнo ткaнинaмa oд свилe oд дудoвoг свилцa, кao и сa нeкoликo врстa злaтнo-бeж тусaр и мугa свилa jaчe тeкстурe.

Свилeни сaриjи из држaвe Oдишa сa истoкa начињени су oд свилe oд дудoвoг свилцa и тусaр свилe у нajфиниjeм ткaњу сa 3 чункa, шaрoм нa бoрдури нaпрaвљeнoм уз пoмoћ дoдaтнe oснoвe, и шaрoм нa крajeвимa нaпрaвљeнoм уз пoмoћ дoдaтнe пoткe.

Tкaчи из грaдa Вaрaнaсиja сa сeвeрa Индиje кoристe слaбo упрeдeнe нити свилe дудoвoг свилцa сa jугa Индиje кaкo би ствoрили слoжeну ткaнину сaриja, исткaну сa вишeстурким пoткaмa и укрaшeну шaрaмa.

Кулминaциjу у oвoм низу прeдстaвљa сaри из држaвe Taмил Нaду сa jугa Индиje, oд тeшкe вишeслojнe свилe сa кojoм су крeирaни ширoкe пругe и бoja у срeдишњeм дeлу ткaнинe, и сa ширoким бoрдурaмa исткaним сa 3 чункa, при чeму испрeплeтaнa пoвршинa твoри злaтну шaру.

АДИЂАРИ
Аутор: Невена Арсић
Отварање изложбе је у уторак, 18. новембра у 19 часова

О аутору

Невена Арсић је рођена 1979. године у Београду. Дипломирала 2005. године на Факултету примењених уметности у Београду, одсек примењено вајарство. Члан је УЛУПУДС-а. Професионално дизајнира и израђује уникатан накит, који је излагала на самосталним и групним изложбама, као и у оквиру модних манифестација, у Београду, Бечу, Загребу, Москви, Минхену, Дубаију и Паризу. Живи у Земуну, где има свој атеље.

О изложби

Изложба Адиђари је друга самостална изложба Невене Арсић у Београду. Прву је приредила 2008. године у УЛУПУДС- овој галерији Сингидунум, а изложена колекција накита била је инспирисана царским накитом из III-IV века откривеним на археолошком налазишту Врело Шаркамен у Србији. Критика је поводом ове изложбе забележила да изложени експонати нису копије древног накита, већ дијалог два уметника – једног из 21. века и једног из 3. или 4. века.

Критика је, као главну одлику накита Невене Арсић, управо истакла да се у њему сусрећу традиција и модеран дизајн. Традиција као инспирација, модеран дизајн као израз сензибилитета уметнице. Изложба Адиђари је синтеза такве поетике и врхунац Невениног стваралачког трагања ка модерном изразу у српском накиту, у којем се као дискретан одсјај назиру трагови народне, средњевековна или римске традиције.

Колекција накита представљена на изложби Адиђари инспирисана је етно мотивима древног накита из археолошких налазишта са територије Србије из касноантичког, и рановизантијског периода, као и етно мотивима средњевековног српског накита.

Колекцију чине огрлице, наруквице, прстење, шнале, минђуше.

Накит је највећим делом израђен од бакра, а мањим делом од сребра високе финоће. Кад је реч о бакру, прву фазу у изради накита чини ковање, а другу, завршну, осребрење или позлата.

,,За мене је сваки комад накита мала скулптура”, истиче Невена Арсић. „Кључна реч за добро дизајниран накит је на првом месту функционалност, што значи да се лако носи. Друга компонента је естетска, да изражава индивидуалност особе која га носи, јер само тако ауторски накит долази до изражаја. Ту је и квалитет израде, без обзира о којем је материјалу реч. И наравно, ауторски печат. Ја се увек трудим да испоштујем све те критеријуме.“

А о свом односу према традицији, каже: „Накит је, од праисторије до наших дана, играо важну улогу у животу човека. Мене је посебно одушевљавао накит античког доба. Његова једноставност, али и ауторски печат. Идеја водиља у мом раду често потиче од тог старог накита. Носи печат времена у којем је настао, а истовремено делује савремено. Накит из многих археолошких налазишта у Србији свакако је утицао и на моју креацију.“

Историчар уметности и критичар Зорица Ђерманов написала је о накиту Невене Арсић:

„Понављањем низа влакнастих, тракастих детаља, асиметричне обраде, Невена Арсић подсећа посматрача на старовековне фибуле, токе, украсне ланце, намерно потенцирајући ручну израду и ту допадљиву „неједнакост“ облика.

Динамична, окупирана уметничким изразом, Невена се остварила као сасвим добар дизајнер, али и као скулптор, чији радови са нама „комуницирају“ и најважнији су вид њене оригиналности и префињености, којом препоручује своју уметничку машту и смелост.“

CROP NARUKVICA

———————–

ГДЕ СВИ ЋУТЕ ОНЕ ГОВОРЕ: ГУСЛЕ ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ

20. 9 – 16.11. 2014.
Аутор: Мирослав Митровић, виши кустос
Пројектант изложбе: Милена Ђурица

Поводом Дана Етнографског музеја у Београду – Установе културе од националног значаја, у суботу 20. септембра у 13 сати отворена је изложба Где сви ћуте оне говоре: гусле Етнографског музеја у Београду, аутора Мирослава Митровића. Први пут од свог оснивања Музеј излаже и представља јавности одабране гусле из своје Збирке народних музичких инструмената. У склопу ове изложбе биће представљена и ауторска изложба Пламен код огњишта мајстора израде гусала Слободана Бендераћа. Слободан ће се представити с 25 гусала које је у свом дугогодишњем раду израдио. Етнографски музеј ће изложити око 50  гусала  из своје збирке, сакупљаних од средине 19. века до данас. Изложба ће бити подељена у пет целина. Прва целина ће представити гусле 19. века, време правог гусларства, време Вука и Његоша, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. Друга целина су гусле Првог светског рата. Гусле које су ношене и враћене са Солунског фронта. У овом делу изложбе биће изложене и гусле које припадају Етнографском музеју, а тренутно се налазе у Музеју српска кућа на Крфу. Гусле је израдио војник инвалид 1917. године у Бизерти, Тунис, од војничког шлема. Трећа целина је време између два светска рата, а четврту целину у овом историјском ходу гусала представиће гусле од Другог светског рата до данас. Посебну целину ће чинити гусле које су изузетно интересантне по посебном украшавању, необичним материјалима или ликовним техникама. Цео ток изложбе која ће трајати два месеца, пратиће и радионица израде гусала, школа учења гуслања, вечери гуслара и епске песме и трибине. За време изложбе биће завршен и конкурс за израду гусала са темом „Први светски рат“.

Виртуелни обилазак изложбе је могућ, кликом на линк:

http://galerijeimuzeji.com/vr/etnografskimuzej/gdesvicuteonegovore/cir/gdesvicuteonegovore.html

———————–

Етно натписи

Аутор: Вјера Медић

Пригодном изложбом ЕТНО натписи придружујемо се обележавању Дана европске баштине на тему Језик и писменост .

Тема изложбе је осветљавање неформалних и неинституциналних начина ширења писма у традиционалној српској култури на примеру етнографских предмета који су чувају у Музеју. Писмо је заступљено у облику имена, иницијала или поруке на деловима покућства, народне ношње, накита, на преслицама, предметима уз обичаје итд. Предмети се представљају са функционалног и ликовног аспекта: слова као орнамент, средство личне и колективне идентификације, као порука, симбол, материјални извор итд.

Изложба ће бити приказана у сведеној форми, путем фотографија, легенди и појединих оригиналних предмета,  и постављена  у низ излога који се налазе на бочној фасади Етнографског музеја у Београду, у Узун Мирковој улици.

Ова поставака представља најаву истоимене студијске изложбе ауторке Вјере Медић, предвиђену за следећу годину.

38008, cilim, kolor,

———————–

Мирјана Марић: Мода и дизајн

Аутор изложбе: др Мирјана Менковић
Уметнички директор: Марио Бралић

 

Мирјана Марић је отелотворавала простор између уметности и индустрије, брижљиво водећи рачуна о вредности робне марке коју је стварала. Она је балансирала између императива очувања своје уметничке особености и потреба тржишта. Њена циљна група била је социјалистичка средња класа жељна престижних естетизованих производа. Омогућавајући припадницима те класе да се разликују у маси захваљујући мешовитим модним додацима, смелим кројевима и упадљивим бојама и дезенима, те текстилом и кожом врхунског квалитета, она је реализовала давнашње захтеве овог друштвеног слоја за усавршеном производњом и истанчаним детаљима. Готово да није било Југословенке средње класе која у свом поседу није имала хаљину, кожну сукњу или торбицу за шминку са потписом Мирјане Марић.

Изложба Мирјана Марић: De luxe prêt-à-porter југословенске моде (1970-1992) и књига, њен саставни део, поставили су пред Етнографски музеј у Београду иновативан задатак. Иако су ову музејску институцију и претходних година запљускивали таласи еманципације од строго традиционалних етнографских тема, ауторка изложбе отишла је корак даље. После затварања изложбе, колекција која је рађена наменски биће поклоњена Етнографском музеју, чиме ће ова установа постати место где се срећу прошлост и садашњост, спајају традиоционални и модерни артефакти и поштују културна меморија и променљиви идентитети. Надамо се да ће овај чин даривања подстаћи и друге на сличне подухвате, што ће значајно проширити збирку савремене одеће и у будућности омогућити конструисање специјализованог Музеја културе моде.

Доцент др Данијела Велимировић

Одељење за етнологију и антропологију

Филозофског факултета у Београду

Фото: мр Ивана Масниковић – Антић

Музејска продавница и књижара др Сима Тројановић

У атријуму музеја налази се продавница сувенира. У њој можете купити копије средњевековног накита израђене од сребра, текстилно покућство, делове народних ношњи

Подржите нас

Подржите Етнографски музеј кроз донације, спонзорство или учлањењем у Клуб сарадника Етнографског музеја. Подршка јавности, појединаца, компанија и организација, помаже нам да изградимо и обновимо музеј, организујемо изложбе, унапредимо конзервацију, и развијамо своје едукативне програме.

Манакова кућа

Манакова кућа је саграђена око 1830. године у Савамалској улици, на старом путу који је повезивао Варош-капију и стару београдску четврт Савамалу. Један од власника куће био је Манак Михаиловић, цинцарски досељеник из Македоније по коме је Манакова кућа добила име и задржала га до данас.
Неправилан облик основе Манакове куће условљен је обликом парцеле на којој је подигнута. Кућа је саграђена у бондручној конструкцији и састоји се од подрума зиданог каменом, приземља и спрата, грађена је у бондручној конструкцији.

Претражите сајт

×