Етнографски музеј Београд

Member of Museums.EU
Календар Догађања
радно време музеја

Повремене изложбе

СКИЦЕ

(2 – 11. фебруар 2016.)

Изложба СКИЦЕ представља  ретроспективу костимографских илустрација Драгане Вучетић, произашлих из њеног вишегодишњег рада као костимографа и аутора модних и позоришних илустрација. Изложени материјал чине костимографске скице изведене различитим сликарским техникама, прилагођеним и инспирисаним драмским текстовима и пројектима у току којих су настајале. Посматрајући их као појединачне фазе, долази до изражаја истраживачки процес и тежња ка самоиновацији, јер се уметница не надограђује, већ сваком тексту приступа са новим истраживачким ентузијазмом. Иако стилски различите, њене скице сједнињује препознатљив рукопис аутора. На тај начин Драганине костимографске скице осим што потцртавају карактере ликова, добијају и квалитет самосталног уметничког дела, бележе промене од реализма и експресионизма, ка све радикалнијим стилизацијама, до разлицитих импровизација.

ДРАГАНА ВУЧЕТИЋ  биографија

    Драгана Вучетић је рођена 1981. године у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду 2005.године, на одсеку Сценски костим. Магистарске студије је завршила 2008. године, на Универзитету у Конектикату(University of Connecticut), у Сједињеним Америчким Државама, где  је затим наставила да ради као позоришни костимограф и илустратор.

Костимографске скице излагала је на групним изложбама у земљи и иностранству, међу којима издвајамо:2015. Costume At The Turn Of The Century, Bakhrushin State Central Theatre Museum,Мосва; 2014. Границе тела, Културни центар Београд; 2011. Одраз-Нова значења М.П.Барили, Музеј примењених уметности у Београду; 2009. Clambake,Lincoln Center, Њујорк; 2008. Design Showcase West Freud Playhouse, Лос Ангелес; 2007. Птице Прашко квадријенале, Праг…

Добитник је награде Connecticut Repertory Theatre Patrons Award.

Од 2012. до 2013. године радила је као сарадник у настави на Факултету примењених уметности, модул Сценски костим .

Тренутно је запослена као стручни сарадник на Висој текстилној струковној школи за дизајн, технологију и менаџмент, на одсеку Дизајн текстила и одеће. Ангажована је као костимограф и сторyбоард уметник за потребе рекламних спотова. Активни је члан УЛУПУДС-а.

Преко три океана до Србије

(21 – 31. јануар 2016)

,,Највеће богатство ове планете јесте разноликост култура и обичаја народа који је настањују, међу њима, наравно, и нашег – српског.

Сваки од тих народа, великих и малих, у току свог дугог постојања исковао је посебан идентитет заснован на митовима проистеклим из природног окружења и историје која их је задесила.

Уметничка дела и етнографске рукотворине преносе с колена на колено та веровања руководећи се правилом које су Римљани тако лепо сажели у: Ars longa, vita brevis!-Живот је кратак, а уметност и митови дуготрајни!

Назив изложбе Преко три океана до Србије је лаконски опис класичног путешествија у коме се Одисеј увек враћа у своје село, на своје острво, на Итаку.

 

На изложби су приказана дела инспирисана обичајима народа дотакнутих током дуге пловидбе око света (1976–2007), али и она чија је тематика повезана с нашом, српском културом, или с општесветским бригама, на пример за загревање Земље.

Уз нека моја дела изложени су етнографски артефакти сакупљени током пловидбе чија је улога да употпуне и додатно објасне тему слике.

Највише предмета приказаних на изложби потиче из Полинезије – Меланезије, где сам провео највише времена.“

 Србољуб Којадиновић

                                                            

Србољуб Којадиноић je рођен 1942. у Београду. Члан је УЛУС-а и Association des Artistes-Peintres de Saint Tropez – Grimaud.  После студија, 1976. године, на једрењаку који је сам саградио, испловљава са супругом и сином према полутару да досегне појас пасатских ветрова и пређе Атлански, а затим Тихи и Индијски океан.

Поред редовних месечних дописа Илустованој политици, пише путописе Сунчано једро (1979), Седам година за три океана (1989)  и Два поколења  исти јарбол (2007). У сарадњи с РТС-ом снима серију Вања с океана (1982), а у сарадњи с РТЦГ

Телевизијски филм Пут око Свијета (2007).

Приликом пристајања у разним земљама учествује на више од 30 колективних и самосталних изложби.

 

Гламур на „српски начин“: матурски балови (1991-2014)
Изложба студената етнологије и антропологије у оквиру пројекта сарадње Етнографског музеја у Београду и Филозофског факултета Универзитета у Београду
(16. – 30. маја 2015)

Реч гламур обично се повезује са луксузом и сјајем, који окружује људе, објекте и места. Матурски балови одувек су били гламурозан догађај окружен еуфоријом, жудњом, бљештавилом и заводљивошћу. Ова изложба прати трансформације матурских балова у Србији у периоду постсоцијализма. Док су ови ритуали у току 1990-их били одређени економијом оскудице, транзиција ка капиталистичкој економији након 2000. године ставила је већи нагласак на материјална добра и визуелне ефекте. Откривене могућности потрошње обогатиле су естетичке способности појединаца, што је са своје стране утицало на гламуризацију матурских балова. Индивидуалистички универзум заслепљен визуелним искуством и самопредстављањем даровао је додатну димензију илузије овим догађајима. Изложба жели да декодира визуелни језик гламура »на српски начин« и разоткрије значење једнодневних слика луксуза, сјаја и обиља.

Пратећи програм:

23. мај од 16 до 19 часова „Модно саветовалиште“. У циљу побољшања дизајнирања слике коју будући матуранти желе да прикажу студенти Факултета примењених уметности модула Савремено одевање излазе Вам у сусрет и помажу Вам да сазнате тајне гламурозног изгледа, као и све на шта би требало да обратите пажњу када желите да заблистасте, а да то изгледа као да се нимало нисте потрудили.

24. мај од 11 до 14 часова. „Гламур на ваш начин“. Позивамо посетиоце да донесу своје матурске фотографије и одећу у Етнографски музеј и испричају нам сопствено искуство са ове прославе. Личне приче забележићемо у аудио формату, а читава грађа ће служити у даљем истраживању ових светковина.

Хероји културне баштине – Музеј у Приштини
Установа културе од националног значаја
 11. -18. маја 2015.

Трагичан политички и друштвени контекст дешавања на Косову и Метохији након НАТО бомбардовања, условио је да су српски стручњаци Музеја у Приштини били приморани да у јуну 1999.  прекину рад у Музеју, напусте своје домове у Приштини, нађу уточиште у Етнографском музеју у Београду и наставе свој рад са измештеним седиштем.

Циљ изложбе је да се, на основу фотографија оригиналних предмета -  комплета ношњи, појединачних одевних предмета и разних врсти накита као вредних примера традиционалног рукотворства и стваралаштва негованог на простору Косова и Метохије, укаже на значај етнографске збирке и да се истакне потреба за даљим проучавањем наслеђа као дела културног и етничког идентитета

Аутор изложбе: Мина Дармановић

Стварност илузије Милоја Марковић
16. април – 11. мај 2015.

Аутори: др Софија Костић и Ирена Гвозденовић

Ова изложба  слика једног сегмента у раду Милоја Марковића односи се на његову оданост традицији и њеном чувању како на платну, тако и на употребним  предметима. Наиме, поред тога што осликава најразличитије предмете као што су ношња, керамика, обрамице, посуђе, чипке, шаренице и сл. Он често слика управо на оригиналним  етно-предметима као што су лопар, столица, врата…. Понекад као рам за своју слику користи воловски  јарам или неки други оригинални, али сликарском четкицом осликан и оживљен  оригиналан предмет. Марковића зову и чуваром времена.

Посебан доживљај представља осећај  тог његовог  заустављеног времена. Он је сликар о коме су писали водећи ликовни критичари, снимљен је документарни филм……..Он је уметник који је ушетао путем сликарства у свет метареализма….

Милоје Марковић је сликао и предивне портрете духовњака, те осликавао фреским сликарством  камење које је доносио са светих места. Комплетне изложбе су већ приказиване  много пута.

Изложба Стварност илузије је посвећена управо таквом доживљају који се стиче посматрањем његових дела, али због Етнографског музеја и  теме којом се музеј по природи бави, одабрани су етно-мотиви.

Милоје Марковић је рођен 1948. у  Шапцу. Члан је УЛУСА. Много пута награђиван, са великим бројем самосталних и колективних изложби.

Ово је његова трећа изложба у дужем временском периоду која  се поставља у простору Етнографског музеја, али први пут са стриктно изведеном темом.

Фото: мр Ивана Масниковић – Антић

МУДРОСТ И ЛЕПОТА ЧВОРОВАЊА – изложба персијских тепиха и рукотворина
25. март – 2. април 2015.

Гостујућа изложба Српско-иранског друштва пријатељства.

Отварање изложбе је 25. марта у 19. часова

Персијски теписи представљају срж персијске уметности, у којој се огледа религија, традиција и историја свих народа који су живели на том подручју. Сваки тепих носи своју причу, изражену кроз бројне мотиве.

Персијски теписи су широм света познати по свом квалитету и великом избору дезена и величина. Они већ 3 500 година красе најразличитије подове, од номадских шатора, преко краљевских палата до савремених домова. Сваки тепих носи причу уткану и изражену кроз бројне мотиве; причу о херојству, о борби између добра и зла или, пак, осликава предео регије из које је потекао. Тако је ткање тепиха данас у Ирану најраспрострањенији занат, са процењеном популацијом од  1,2 милиона ткача који производе тепихе за домаће и интернационално тржиште.

На овој изложби представљени су вредни примерци ручно рађених персијских тепиха које смо добили посредством галерије тепиха Персеполис, галерије специјализоване за дистрибуцију и продају персијских тепиха на Балкану.

Централни експонат ове поставке је персијски тепих који представља и симбол персијске цивилизације у чијим оквирима настаје, трансформише се и следи њен развој. Тако, развој ових тепиха може се пратити од  првобитних вишефункционалних прекривки номада, сеоских тепиха до стилски препознатљивих примерака насталих у уметничким, занатским центрима Исфахана, Бахтијара, Габеа, Наина, Табрица и др. У изради персијских тепиха  користи се квалитетна вуна, кашмир, памук и свила а скупоцене примерке краси и златан или сребрени конац. Број чворова варира од 500.000 до преко 2.00.000 по метру квадратном. Тепих представља резултат мукотрпног труда и залагања вештих ткаља. Тако напр. ткање једног тепиха, зависно од величине, може трајати од неколико месеци до неколико година. У процесу бојења предива  и даље се користе боје природног порекла што колорит чини топлим и складним.  У сложеној иконографији персијских тепиха укомпоноване су личне и колективне сликовне поруке и значења чије исчитавање и тумачење и данас представља изазов стручњацима и уметницима.

Персијски теписи данас чине и вредне предмете који се чувају  и у најзначајнијим музејима света. Иконографија персијских тепиха је утицала и на традиционално текстилно стваралаштво Србије. Етнографски музеј у Београду чува преко 50 000 предмета а међу њима је и колекција ћилима која броји преко 1000 предмета.  На овим предметима се између осталих препознају и далеки измењени персијски утацији што нас наводи на размишљање и упућује на идеју о свеукупној повезаности и прожимању култура.

Пратећи програм уз изложбу:

26. март у 19 часова, Вече поезије, рецитује Вјера Мујовић и  Прича о персијској кухињи, Мохамадреза Мотагхи.

27. март у 19 часова, Пројекција, Камером кроз Персију, 2015. године,  предавач је инг. Ђорђе Аранђеловић.

Извор вода извирала
(24. фебруара – 21.марта 2015)
Лековити и чудотворни извори западне Србије

Аутори: Ивана Тодоровић, Загорка Милићевић и мр Марко Стојановић

Пројекат „Лековити и чудотворни извори“, чији је носилац Народни музеј Ужице, започет је 2011. године, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Пројекат је имао за циљ да кроз теренски рад на различитим локалитетима обави стручну анализу и тумачење феномена лековитих и чудотворних извора. Руководилац пројекта био је мр Марко Стојановић, виши кустос Етнографског музеја у

Београду, а сарадници-истраживачи: Ивана Тодоровић, Загорка Милићевић, кустоси Народног музеја Ужице, мр Милош Матић, виши кустос Етнографског музеја у Београду; сарадници: Маријана Николић, конзерватор Народног музеја Ужице, Марко Ђурић, кустос Народног музеја Ужице, и Младен Томашевић, етнолог-антрополог из Пријепоља.

Теренска истраживања, која су представљала прву фазу пројекта „Лековити и чудотворни извори“, започета су 2011. године, а настављена током 2012. и 2013. Истраживања су подразумевала рекогносцирање и документовање лековитих и чудотворних извора, а потом и прикупљање података од испитаника о сваком забележеном извору.

Истраживања су вршена на подручју Западне Србије, и то: града Ужица (Кремна, Мокра гора, Јелова гора, Стапари, Биоска, Бела земља, Потпеће, Злакуса, Врела), општине Чајетина (Златибор, Голово, Рожанство, Семегњево, Рибница, Јабланица), општине Бајина Башта (Рача, Вишесава), општине Прибој (Прибојска бања), општине Пријепоље (Хисарџик, Хрта, Камена гора), општине Пожега (Роге), општине Ариље (Висока), Града Чачка (Овчарско-кабларска клисура). Према најопштијој подели, извори спадају у земаљске, природне воде. Они који носе извесна лековита својства у себи називају се лековити минерални извори.

Током теренског рада рекогносцирано је преко двадесет извора и за већину се сматра да имају одређена лековита својства. Скоро сви извори који су забележени и данас живе; људи их посећују без обзира на то колика је приступачност месту где се извор налази. На изворе се излази углавном на празнике: Видовдан (28. јуна), Илиндан (2. августа), Усековање главе Светог Јована Крститеља (11. септембра), Крстовдан (27. септембра). Људи верују у лековитост ових извора, па их користе за очи, кожна, кардиоваскуларна, коштана, нервна и разна друга обољења.

Типологија извора који су истражени може се извршити најпре по њиховом називу, а потом по функционалности, тј. употребљивости и доступности. Извори у Златиборском округу често носе назив по неком мушком свецу. Најзаступљенији су Савини (Св. Сава) и Јованови (Св. Јован) извори.

Свилен конац
(13. – 20. фебруара 2015.)

изложба ручних радова чланица Кола српских сестара Свети Сава из Београда. Отварање изложбе је у петак, 13.02.2015. године, у 13 часова.

На изложби ће бити приказани репрезентативни радови нашег народног умећа.

У пригодном програму ће учествовати, глумица Јелена Жигон, господин Љуба Манасијевић и флаутисткиња Софија Спасић.

Изложба ће бити отворена до 20. фебруара 2015.

Дизајн проткан традицијом
(10.-17.фебруара 2015.)

Изложба се организује с циљем промоције традиције међу младима и савременог дизајна у функцији очувања традиционалних мотива и културног наслеђа Србије.

У оквиру изложбе биће представљене рукотворине Етно мреже и oрганизована додела награда за најуспешније младе дизајнере који су у сарадњи са произвођачима Етно мреже одговорили на конкурс за савремени дизајн заснован на традицији.

Свечана додела награда младим дизајнерима биће одржана у четвртак, 12. фебруара од 12 сати у галерији Етнографског музеја

 За најбоље оцењене дизајнере обезбеђене су вредне новчане награде као подстицај за укључивање младих у очување традиције.

Етно мрежа је национално струковно удружење окупља организоване групе жена (удружења и задруге) које се баве рукоторинама. Удружење је формирано 2005.године с циљем оспособљавања жена и младих за тржишну производњу рукотворина и тренутно укључује жене из 20 општина из свих крајева Србије.

 Етно мрежа реализује ову изложбу, уз подршку Етнографског музеја, Националне алијансе за локални и економски развој (НАЛЕД) и амбасаде САД.

Велики рат и мали човек
(15. децембар 2014. – 15. април 2015.)

Изложба „Велики рат и мали човек“ у Етнографском музеју у Београду посвећена је непознатим војницима, јунацима, храбрим и одважним женама и мајкама, особама високог морала и изразитог патриотизма  који су се борили за своју отаџбину и животе својих породица онако како су им васпитање и наслеђени систем вредности налагали. Ово су при­че о људима који су одолевали искушењима да би сачували своју част. Били су то часни „мали“ људи из српских села и градова, победници Великог рата.

Време Првог светског рата, на изложби,  дочарано је предметима, фотографијама, архивском грађом  и аудио снимцима.

Изложбом „Велики рат и мали човек“ Етнографски музеј у Београду придружује се свим установама културе у Србији и Европи у години сећања на почетак Првог светског рата.

Аутори изложбе:

Весна Бижић-Омчикус, др Весна Марјановић,  Мирјана Крагуљац-Илић МА,  мр Татјана Микулић и Јелена Туцаковић МА.

Отварање изложбе :   15. децембар 2014. у 19 часова

Виртуелни обилазак изложбе:

http://www.galerijeimuzeji.com/lat/izlozba/44/veliki-rat-i-mali-covek

Пратећи програм уз изложбу:

27. мај 2015. у 19 часова, Велики рат, одевање, мода, говори мр Бојана Поповић

13. мај 2015. у 19 часова, Пропаганда у рату, Мирослав Лазански

29. април 2015. у 19 часова  Живот војника ратника у Великом рату, говори потпуковник др Иван Мијатовић

16. април 2015. у 19 часова, Представа Приповетке једног каплара, по тексту Бранислава Нушића, чита Зоран Ћосић, музичка пратња на обои Нина Ћосић.

1. април 2015 у 19 часова, Велики рат и филм, предавање Александра Ердељановића, директора Архива Југословенске кинотеке

18. март 2015. у 19 часова, Вече поезије и прозе насталих у Великом рату, песме војника чита Зоран Ћосић, одломке из Дневника Наталије Аранђеловић чита Вјера Мујовић.

4. март 2015. у 19 часова, Неумрли гласови сведока у роману Велики рат, Александар Гаталица

Истина о љубави
(11. 12. 2014. –  15. 1. 2015.)
Аутор: Ана Петровић

Препознатиљив стил и тема ове сликарке – љубав, овога пута биће приказани у галерији Етнографског музеја. Дизајнер текстила Ана Петровић је на Мећавнику схватила да једино љубав може да буде тема и инспирација њених слика. Заљубљени парови су на почетку њеног сликарског рада рађени у ентеријерима и екстеријерима Дрвенграда Емира Кустурице. Ана је касније  љубавне приче са двоје заљубљених у главној улози радила осим на платну и на комадима намештаја, теписима и осталим предметима за кућу.

Изложбом чији је назив ИСТИНА О ЉУБАВИ, Ана Петровић представиће предмете из области ликовне и примењене уметности.

Отварање изложбе је 11. децембра у 19 сати.

Сећање на Приштину
26.11 – 7.12.2014.

Руковођене добрим намерама да помогну људима у невољи, а настављајући традицију Кола српских сестара основаног 1929. године, жене Приштине 1991. године обнaвљају рад удружења Кола српских сестара из Приштине које осим хуманитарних активности има и значајну културно-просветну мисију, нарочито у очувању и неговању традиције с простора Косова и Метохије. У намери да обележавању 100 година Првог светског рата дају свој допринос, несебичне и племените сестре Кола из Приштине покренуле су још једну акцију која је само мали део онога што су, од обнављања делања кроз своје прегалаштво чиниле, да приреде изложбу фотографија, песничких казивања и приказивање филмова о Приштини, под називом  Сећање на Приштину.

Не својом вољом Срби су 1999. године напустили свој вољени град Приштину. Никада је нису заборавили ни прежалили. Свим својим бићем чувају успомене на срећну младост и лепе дане проведене у њој. Управо та чежња и сета на отргнути део живота били су разлог да се приреди ова изложба, у жељи да се освежи и у души сачува неокрњена успомена на наш град, град који није имао пуно тога, али је имао душу, имао је идентитет. Град који је био и престоница краља Милутина, град у коме су радили и живели највећи српски интелектуалци, као што су песник Војислав Илић који је дошао „како би на Космету помогао српском народу“, потом као конзул наш познати песник Милан Ракић који је опевао Јефимију, Симониду, Газиместан, као и писац и драматург Бранислав Нушић као вицеконзул и конзул. Он је био сведок страдања српског становништва на Косову и Метохији што је описао у писмима  која су постала позната као Писма конзула, а захваљујући њему у Приштини је отворена прва српска књижара.

На изложби су приказане фотографије које дочаравају шаролики свет старе Приштине која је пре 90-80 година личила на далеку и заборављену касабу, фотографије Приштине која 60-их и 70-их година XX века добија обрисе модерног града у коме све ври од живота, догађаја, доживљаја и фотографије разрушене Приштине која је 1999. године онемела.

Уверљиве слике нам говоре о људској мотивисаности, радости, љубави, племенитости, заједништву, човекољубљу, издржљивости у трпљењу и страдањима.

Хронолошки поређани догађаји, доживљаји, лица која се памте и многи призори на фотографијама подсећају на живе слике и призоре нашег детињства и младости, буде сећања и разноврсне успомене и део су наше личне прошлости.

    „ Ко једном попије воду са Битлије, вратиће се опет !“     

Сaри

Кoнцeпт сaриja – нeшивeнe хaљинe кoja пaдa oкo тeлa у грaциoзним, лeлуjaвим нaбoримa, и пoкривa тeлo пoдjeднaкo кoликo гa и oткривa – стaр je нajмaњe хиљaду гoдинa. Сaри сe нoси и дaн-дaнaс, и плeни мaшту Индускињa сeнзуaлним зaдoвoљствoм кoje нaстaje oмoтaвaњeм oвoг oдeвнoг прeдмeтa oкo тeлa и њeгoвим пoдeшaвaњeм прeмa грaђи нoсиoцa. Oвaj oдeвни прeдмeт oд ткaнинe прoткaнe шaрaмa, нeпрoшивeн шивaћoм иглoм, eлeгaнтaн je и приклaдaн кaкo у eстeтскoм смислу тaкo и зa пoднeбљe у кojeм сe нoси.

Сaри je биo кичмeни стуб кojи je пoдржao трaдициjу вeштих прeљa и ткaчa нa рaзбojу кoja сe и дaљe oдржaлa ширoм Индиje. Сa свe изрaжeниjим нaглaскoм нa eкoлoшки oдржив рaзвoj, oви бoгaти трaдициoнaлни рeсурси мoгу пoмoћи Индиjи дa пoкaжe кaкo усклaдити спoриje мeтoдe прoизвoдњe зaснoвaнe нa вeштини зaнaтскe изрaдe и мeхaнизoвaне, висoкoтeхнoлoшке прoцeсе.

Oсмишљeн нa рaзбojу кao трoдимeнзиoнaлни oдeвни прeдмeт сa рaзличитим врстaмa шaрa и ткaњa, сaри имa нajмaњe чeтири густинe ткaњa зa крajeвe, срeдњи дeo ткaнинe, кao и двe бoрдурe кoje oдржaвajу нaбoрe сaриja приликoм њeгoвoг нoшeњa. Рaзличити стилoви нoшeњa сaриja рaзвили су сe тoкoм врeмeнa и у рaзличитим рeгиoнимa зeмљe. Сaмa кустoскињa oвe излoжбe je идeнтификoвaлa 108 рaзличитих стилoвa, a вeрoвaтнo их имa joш, а ствaрajу се и нoви зa пoтрeбe сaврeмeнoг нoшeњa сaриja. Нajчeшћи дaнaшњи нaчин oдeвaњa сaриja je ствoрeн тoкoм 1870-тих oд стрaнe Гиjaнoдaнaндини Taгoрe.

Oнa je, сeoбoм у Mумбaj 1860. године сa свojим супругoм кojи je биo држaвни службeник, oсeтилa пoтрeбу дa ствoри стил кojи ћe пoдржaвaти трaдициjу a при тoм бити пoгoдaн зa сусрeтe сa Бритaнцимa, кoд кojих су сe мушкaрци и жeнe мнoгo слoбoдниje мeђусoбнo дружили нeгo штo je тo биo oбичaj у тaдaшњeм индиjскoм друштву. Пo свoм пoврaтку у Кoлкaту, oтвoрилa je шкoлу зa „дaмe кoje су жeлeлe дa сe крeћу у друштву“ и пoпулaризoвaлa oвaj нoви стил.

Стoгa сaри прeдстaвљa jeдинствeну и вaнврeмeнску бaштину, кoja имa нeпрeкидну мoћ дa сe изнoвa oткривa, и кojи ћe oпстaти нe сaмo кao oдeћa зa свeчaнe приликe, вeћ и у свaкoднeвним ситуaциjaмa кoje зaхтeвajу прojeкциjу jeдинствeнoг индиjскoг имиџa – билo дa je тo у сaли зa сaстaнкe или нa мoднoj писти.

 Излoжбeни eкспoнaти: пaмук и свилa

Tкaњe пaмукa рaзвилo сe у индиjскoj прeтeжнo врeлoj клими, кoja je идeaлнa зa гajeњe брojних сoрти дoмaћeг пaмукa. Пaмучнa влaкнa крaткe и срeдњe дужинe кoja су пoтицaлa oд дoмaћих сoрти пaмукa, ручнo су сe испрeдaлa у грубa, срeдњa и финa прeдивa, свe дo пojaвe дугaчких пaмучних влaкaнa и фaбрички испрeдeнoг прeдивa. Прирoднe бoje билe су у упoтрeби свe дo пojaвe хeмиjских бoja у 19. вeку, a oнe су oмoгућилe кoришћeњe jaрких ниjaнси кoje oдрaжaвajу љубaв Индиjaцa прeмa бojaмa.

Пaмучни сaриjи прeдстaвљeни на oвoj излoжби почињу oд прeтeжнo бeлих ткaнинa из држaвe Кeрaлe сa jугa Индиje, сa укрaснoм бoрдурoм oд мeтaлизирaнoг злaтнoг прeдивa.

Tрaдициoнaлни сaри држaвe Бeнгaл сa истoкa Индиje, прeдстaвљeн je крoз ткaнину бoje индигa, укрaшeнe слoжeнoм шaрoм исткaнoм oд срeбрa и злaтa. Нaсупрoт њeму, сaврeмeни сaри je сa кaрирaним мoтивoм, oд финoг пaмукa ручнo ткaнoг нa Aмбaру (“нeбeскoм тoчку”) – пoлумeхaничкoм кoлoврaту (инспирисaнoм фaбричкoм тeхнoлoгиjoм, а пoкрeћe се ручнoм пoлугoм, кoja – будући дa je спoриja oд мaшинe – мoжe дa прoизвeдe финиje, мaњe упрeдeнo прeдивo нeгo мaшински кoлoврaт), у кoмбинaциjи сa тусaр свилoм у злaтним ниjaнсaмa.

Из држaвe Aндрa Прaдeш сa jугa Индиje стижe примeр изузeтнe вeштинe ручнoг прeдeњa нa трaдициoнaлнoм кoлoврaту, у кoмбинaциjи сa ткaнинoм исткaнoм сa 3 чункa, дoдaтнoм oснoвoм, и уткaнoм шaрoм.

Држaвa Maхaрaштрa нa зaпaду Индиje прeдстaвљeнa je вeштoм кoмбинaциjoм ручнo испрeдeнoг пaмукa у срeдишњeм дeлу ткaнинe и свилeним дeлoм нa бoрдурaмa и крajeвимa ткaнинe, при чeму je свaкa пoткa исткaнa сa три зaсeбнa чункa.

Пaмучни eкспoнaти зaвршaвajу сe сaриjимa из Oдишe, кojи прикaзуjу трaдициoнaлну ткaнину срeдњe густинe ткaњa, укрaшeну дoдaтнoм oснoвицoм и пoткoм oд тусaр свилe, oбojeнoм бojoм aaл кoja сe дoбиja из кoрeнa биљкe индиjскoг дудa. Oвo je слoжeни сaри, сa двa ширoкa зaвршнa крaja и сличнoм трoдeлнoм пoдeлoм пo ширини ткaнинe. Нaсупрoт њeму je сaврeмeни сaри oд финoг пaмукa.

Tкaњe свилoм je у oвoj излoжби прeдстaвљeнo ткaнинaмa oд свилe oд дудoвoг свилцa, кao и сa нeкoликo врстa злaтнo-бeж тусaр и мугa свилa jaчe тeкстурe.

Свилeни сaриjи из држaвe Oдишa сa истoкa начињени су oд свилe oд дудoвoг свилцa и тусaр свилe у нajфиниjeм ткaњу сa 3 чункa, шaрoм нa бoрдури нaпрaвљeнoм уз пoмoћ дoдaтнe oснoвe, и шaрoм нa крajeвимa нaпрaвљeнoм уз пoмoћ дoдaтнe пoткe.

Tкaчи из грaдa Вaрaнaсиja сa сeвeрa Индиje кoристe слaбo упрeдeнe нити свилe дудoвoг свилцa сa jугa Индиje кaкo би ствoрили слoжeну ткaнину сaриja, исткaну сa вишeстурким пoткaмa и укрaшeну шaрaмa.

Кулминaциjу у oвoм низу прeдстaвљa сaри из држaвe Taмил Нaду сa jугa Индиje, oд тeшкe вишeслojнe свилe сa кojoм су крeирaни ширoкe пругe и бoja у срeдишњeм дeлу ткaнинe, и сa ширoким бoрдурaмa исткaним сa 3 чункa, при чeму испрeплeтaнa пoвршинa твoри злaтну шaру.

АДИЂАРИ
Аутор: Невена Арсић
Отварање изложбе је у уторак, 18. новембра у 19 часова

О аутору

Невена Арсић је рођена 1979. године у Београду. Дипломирала 2005. године на Факултету примењених уметности у Београду, одсек примењено вајарство. Члан је УЛУПУДС-а. Професионално дизајнира и израђује уникатан накит, који је излагала на самосталним и групним изложбама, као и у оквиру модних манифестација, у Београду, Бечу, Загребу, Москви, Минхену, Дубаију и Паризу. Живи у Земуну, где има свој атеље.

О изложби

Изложба Адиђари је друга самостална изложба Невене Арсић у Београду. Прву је приредила 2008. године у УЛУПУДС- овој галерији Сингидунум, а изложена колекција накита била је инспирисана царским накитом из III-IV века откривеним на археолошком налазишту Врело Шаркамен у Србији. Критика је поводом ове изложбе забележила да изложени експонати нису копије древног накита, већ дијалог два уметника – једног из 21. века и једног из 3. или 4. века.

Критика је, као главну одлику накита Невене Арсић, управо истакла да се у њему сусрећу традиција и модеран дизајн. Традиција као инспирација, модеран дизајн као израз сензибилитета уметнице. Изложба Адиђари је синтеза такве поетике и врхунац Невениног стваралачког трагања ка модерном изразу у српском накиту, у којем се као дискретан одсјај назиру трагови народне, средњевековна или римске традиције.

Колекција накита представљена на изложби Адиђари инспирисана је етно мотивима древног накита из археолошких налазишта са територије Србије из касноантичког, и рановизантијског периода, као и етно мотивима средњевековног српског накита.

Колекцију чине огрлице, наруквице, прстење, шнале, минђуше.

Накит је највећим делом израђен од бакра, а мањим делом од сребра високе финоће. Кад је реч о бакру, прву фазу у изради накита чини ковање, а другу, завршну, осребрење или позлата.

,,За мене је сваки комад накита мала скулптура”, истиче Невена Арсић. „Кључна реч за добро дизајниран накит је на првом месту функционалност, што значи да се лако носи. Друга компонента је естетска, да изражава индивидуалност особе која га носи, јер само тако ауторски накит долази до изражаја. Ту је и квалитет израде, без обзира о којем је материјалу реч. И наравно, ауторски печат. Ја се увек трудим да испоштујем све те критеријуме.“

А о свом односу према традицији, каже: „Накит је, од праисторије до наших дана, играо важну улогу у животу човека. Мене је посебно одушевљавао накит античког доба. Његова једноставност, али и ауторски печат. Идеја водиља у мом раду често потиче од тог старог накита. Носи печат времена у којем је настао, а истовремено делује савремено. Накит из многих археолошких налазишта у Србији свакако је утицао и на моју креацију.“

Историчар уметности и критичар Зорица Ђерманов написала је о накиту Невене Арсић:

„Понављањем низа влакнастих, тракастих детаља, асиметричне обраде, Невена Арсић подсећа посматрача на старовековне фибуле, токе, украсне ланце, намерно потенцирајући ручну израду и ту допадљиву „неједнакост“ облика.

Динамична, окупирана уметничким изразом, Невена се остварила као сасвим добар дизајнер, али и као скулптор, чији радови са нама „комуницирају“ и најважнији су вид њене оригиналности и префињености, којом препоручује своју уметничку машту и смелост.“

CROP NARUKVICA

———————–

ГДЕ СВИ ЋУТЕ ОНЕ ГОВОРЕ: ГУСЛЕ ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ

20. 9 – 16.11. 2014.
Аутор: Мирослав Митровић, виши кустос
Пројектант изложбе: Милена Ђурица

Поводом Дана Етнографског музеја у Београду – Установе културе од националног значаја, у суботу 20. септембра у 13 сати отворена је изложба Где сви ћуте оне говоре: гусле Етнографског музеја у Београду, аутора Мирослава Митровића. Први пут од свог оснивања Музеј излаже и представља јавности одабране гусле из своје Збирке народних музичких инструмената. У склопу ове изложбе биће представљена и ауторска изложба Пламен код огњишта мајстора израде гусала Слободана Бендераћа. Слободан ће се представити с 25 гусала које је у свом дугогодишњем раду израдио. Етнографски музеј ће изложити око 50  гусала  из своје збирке, сакупљаних од средине 19. века до данас. Изложба ће бити подељена у пет целина. Прва целина ће представити гусле 19. века, време правог гусларства, време Вука и Његоша, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. Друга целина су гусле Првог светског рата. Гусле које су ношене и враћене са Солунског фронта. У овом делу изложбе биће изложене и гусле које припадају Етнографском музеју, а тренутно се налазе у Музеју српска кућа на Крфу. Гусле је израдио војник инвалид 1917. године у Бизерти, Тунис, од војничког шлема. Трећа целина је време између два светска рата, а четврту целину у овом историјском ходу гусала представиће гусле од Другог светског рата до данас. Посебну целину ће чинити гусле које су изузетно интересантне по посебном украшавању, необичним материјалима или ликовним техникама. Цео ток изложбе која ће трајати два месеца, пратиће и радионица израде гусала, школа учења гуслања, вечери гуслара и епске песме и трибине. За време изложбе биће завршен и конкурс за израду гусала са темом „Први светски рат“.

Виртуелни обилазак изложбе је могућ, кликом на линк:

http://galerijeimuzeji.com/vr/etnografskimuzej/gdesvicuteonegovore/cir/gdesvicuteonegovore.html

———————–

Етно натписи

Аутор: Вјера Медић

Пригодном изложбом ЕТНО натписи придружујемо се обележавању Дана европске баштине на тему Језик и писменост .

Тема изложбе је осветљавање неформалних и неинституциналних начина ширења писма у традиционалној српској култури на примеру етнографских предмета који су чувају у Музеју. Писмо је заступљено у облику имена, иницијала или поруке на деловима покућства, народне ношње, накита, на преслицама, предметима уз обичаје итд. Предмети се представљају са функционалног и ликовног аспекта: слова као орнамент, средство личне и колективне идентификације, као порука, симбол, материјални извор итд.

Изложба ће бити приказана у сведеној форми, путем фотографија, легенди и појединих оригиналних предмета,  и постављена  у низ излога који се налазе на бочној фасади Етнографског музеја у Београду, у Узун Мирковој улици.

Ова поставака представља најаву истоимене студијске изложбе ауторке Вјере Медић, предвиђену за следећу годину.

38008, cilim, kolor,

———————–

Мирјана Марић: Мода и дизајн

Аутор изложбе: др Мирјана Менковић
Уметнички директор: Марио Бралић

 

Мирјана Марић је отелотворавала простор између уметности и индустрије, брижљиво водећи рачуна о вредности робне марке коју је стварала. Она је балансирала између императива очувања своје уметничке особености и потреба тржишта. Њена циљна група била је социјалистичка средња класа жељна престижних естетизованих производа. Омогућавајући припадницима те класе да се разликују у маси захваљујући мешовитим модним додацима, смелим кројевима и упадљивим бојама и дезенима, те текстилом и кожом врхунског квалитета, она је реализовала давнашње захтеве овог друштвеног слоја за усавршеном производњом и истанчаним детаљима. Готово да није било Југословенке средње класе која у свом поседу није имала хаљину, кожну сукњу или торбицу за шминку са потписом Мирјане Марић.

Изложба Мирјана Марић: De luxe prêt-à-porter југословенске моде (1970-1992) и књига, њен саставни део, поставили су пред Етнографски музеј у Београду иновативан задатак. Иако су ову музејску институцију и претходних година запљускивали таласи еманципације од строго традиционалних етнографских тема, ауторка изложбе отишла је корак даље. После затварања изложбе, колекција која је рађена наменски биће поклоњена Етнографском музеју, чиме ће ова установа постати место где се срећу прошлост и садашњост, спајају традиоционални и модерни артефакти и поштују културна меморија и променљиви идентитети. Надамо се да ће овај чин даривања подстаћи и друге на сличне подухвате, што ће значајно проширити збирку савремене одеће и у будућности омогућити конструисање специјализованог Музеја културе моде.

Доцент др Данијела Велимировић

Одељење за етнологију и антропологију

Филозофског факултета у Београду

Фото: мр Ивана Масниковић – Антић

Музејска продавница и књижара др Сима Тројановић

У атријуму музеја налази се продавница сувенира. У њој можете купити копије средњевековног накита израђене од сребра, текстилно покућство, делове народних ношњи

Подржите нас

Подржите Етнографски музеј кроз донације, спонзорство или учлањењем у Клуб сарадника Етнографског музеја. Подршка јавности, појединаца, компанија и организација, помаже нам да изградимо и обновимо музеј, организујемо изложбе, унапредимо конзервацију, и развијамо своје едукативне програме.

Манакова кућа

MANAKOVA-KUCA-1924-GODINA-UGAO-BOSANSKE-I-KAMENICKE

Манакова кућа је саграђена око 1830. године у Савамалској улици, на старом путу који је повезивао Варош-капију и стару београдску четврт Савамалу. Један од власника куће био је Манак Михаиловић, цинцарски досељеник из Македоније по коме је Манакова кућа добила име и задржала га до данас.
Неправилан облик основе Манакове куће условљен је обликом парцеле на којој је подигнута. Кућа је саграђена у бондручној конструкцији и састоји се од подрума зиданог каменом, приземља и спрата, грађена је у бондручној конструкцији.

Претражите сајт

×