Етнографски музеј Београд

Member of Museums.EU
  • Скорашњи чланци

  • Категорије

  • Архиве

  • Џудит Варни Бурч представља: Култура Нунавута на текстилу

    ­Етнографски музеј у Београду,

    уз подршку Амбасаде Канаде у Београду

    7. – 20. април 2016.

     

    ИЗЛОЖБА КАНАДСКИХ АРКТИЧКИХ ТАПИСЕРИЈА

    Џудит Варни Бурч представља: Култура Нунавута на текстилу

    ТРАДИЦИОНАЛНА НАРОДНА УМЕТНОСТ ДОМОРОДАЦА С ЈЕЗЕРА БЕЈКЕР (КАНАДА)

     

    Култура Нунавута на текстилу је колекција коју су креирале

    жене с језера Бејкер, из инуитског села западно од Хaдсон

    залива канадске територије Нунавут. Власница колекције,

    госпођа Џудит Вaрни Бурч, представља ову изложбу на

    глобалном нивоу.Користећи јаке контрасте и пуне линије боја, инуитске жене

    осликавају традиционалне сцене лова и енигматских симбола,

    значајних за своју културу. Без писаног предања, Инуити су

    користили таписерије да би преносили своју историју и

    веровања. Језеро Бејкер, западно од залива Хaдсон, на

    канадској територији Нунавут, с 1500 становника, сматра се

    староседелачком аутономном регијом, коју често називају и

    ,,кровом Северне Америке”. На територији Нунавут живи

    30.000 становника, првенствено инуитског порекла. По

    величини је приближна западној Европи, слабо насељена, и

    представља једну од најзабаченијих регија на свету.

     

    ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ

    Већ више од хиљаду година Инуити (Ескими) живе у регији која се

    данас назива Северна Канада. До почетка XX века, њихов начин

    живота није био нарушен, а њихови ограничени контакти с Јужном

    Канадом сводили су се на повремену трговину и пар мисионарских

    експедиција. Инуити су осетили велике промене и културолошки

    преокрет средином XX века, комбинацијом природних фактора и

    неминовном модернизацијом.Озбиљне флуктуације у традиционалним техникама лова и

    риболова довеле су њихов номадски начин живота скоро до колапса,

    а многе групе су искусиле сиромаштво и глад. Уз то, пад цене крзна

    на светском тржишту одузео им је један од главних извора прихода.

    Канадска влада се умешала и охрабрила формирање сталних насеља

    у регији Арктика, око места где се трговало, а где су постојале

    мисионарске цркве и полицијске станице. До 60-их година прошлог

    века скоро сви Инуити су живели у овим заједницама које су имале

    школе, медицинске институције и продавнице.

    Ипак, због модерне економије, Инуити су се нашли у ситуацији где

    ниједна од њихових традиционалних вештина преживљавања није

    била од користи. Могућности запошљавања биле су врло

    ограничене, мало Инуита је разумело енглески или француски језик,

    а постали су зависни од социјалне помоћи. Током тог периода

    промена, део канадских службеника запослених у владином сектору

    на Арктику, приметио је да су Инуити поседовали вредну вештину

    која би могла да унапреди њихову економску ситуацију – урођени

    таленат да ткање претворе у модне детаље и материјале који су били

    локално доступни. Како би преживели у негостољубивој клими

    Арктика, Инуити су развили спонтану креативностнасталу из

    потребе за прављењем алатки и одеће од природних материјала. Те

    вештине, прилагођене условима модерног живота, брзо су

    претвориле номадске ловце у уметничку нацију.

    Од 50-их година прошлог века, у неколико села на северу Канаде,

    уз помоћ канадске Владе основане су инуитске уметничке задруге.

    Скулптуре од камена, слоноваче и кости, представљају уметничке

    вештине у инуитском свету, и врло брзо наилазе на велико

    одобравање. Како су популарност и комерцијална вредност

    инуитских скулптура охрабрујуће расле, графички уметници су

    почињали да остављају свој траг, па су тако постепено и текстилни

    уметници бивали истакнутији. Данас, уметност је један од

    најзначајнијих извора прихода у Нунавуту, а скоро сваки трећи

    Инуит укључен је у уметничку заједницу.

     

    ОД ТКАЊА ДО УМЕТНОСТИ

    Употреба женских традиционалних вештина шивења тј. примена

    у стварању текстилне уметности, појавила се у насељу језера

    Бејкер, у Нунавуту, 60-их година прошлог века. Након прављења

    вунених рукавица, чарапа и одеће, шваље су користиле остатке

    шарених комада текстила како би направиле слику коју би окачиле

    на зид. Прихватањем новог начина уметничког изражавања, жене

    са језера Бејкер су своје уметнине користиле као медијум за

    преношење стотинама година старих обичаја и створиле су

    јединствени канадски идентитет ове уметности.

    Традиционално, шивење је било витална вештина преживљавања

    Инуита који су живели од своје земље. Жене су стругале и жвакале

    кожу карибуа и фоке како би их омекшале у процесу креирања

    одеће, а тетиве би користиле као нити. Домишљатост жена и вешто

    шивење претварало је животињску кожу у одећу, покриваче,

    шаторе, па чак и у пловила, као што је кајак. Цела породица је

    зависила од умећа жениног шивења, од мужева који су ишли улов,

    док су се бебе криле у мајчиној јакни – парки. Током дугих

    зимских месеци, док су мајке у иглоима украшавале своје јакне и

    одећу раскошним шареним детаљима, њихове ћерке су,

    посматрајући их, училе да шију. Све ове старе вештине пренеcене

    су у модерну текстилну уметност данашњих инуитских жена. Ове

    даровите шваље с лакоћом преносе своје изражене и сложене

    способности на модерне слике на којима осликавају животиње

    Арктика, начин живота Инуита и духовне перцепције својих

    предака.

    DSC_6895DSC_6953DSC_6908

    Претражите сајт

    ×