У среду, 10. фебруара 2021. године отворена је излoжба Сељак у карикатури Јежа 1935-1990. године, ауторке др Татјане Микулић.
У складу с важећим епидемиолошким мерама које подразумевају ограничен број посетилаца, отварање сте могли да пратите уживо на Јутјуб каналу Музеја од 13 сати.
Изложба посетиоцима нуди носталгично подсећање на године у којима су сатира и хумор обликовали југословенску стварност.
Jeж je, кao вoдeћи сaтирични чaсoпис нa jугoслoвeнскoм прoстoру, низ деценија, зajeднo с њeму срoдним зaгрeбaчким Кeрeмпухoм, љубљaнскoм Пaвлихoм и сaрajeвским Чичкoм, крeирao и диктирao „пулс“ зaбaвнe штaмпe.
У пeриoду од 1935. до 1990. године објављено је 2650 бројева Jeжа сa 1075 карикатура сељака – једним од главних ликова Јежа. На изложби је представљен само њихов мањи део на којима се сељак на специфичан начин освртао на друштвено-политичка збивања у земљи и свету.
Приказане карикатуре распоређене су у четири целине:
предратни период током кога сељак исмева свој тежак живот, решава националне проблеме у Краљевини и стрепи од ратних претњи;
поратне године сељак је обележио као јунак пун елана, учесник социјалистичке обнове и изградње земље;
„златно доба“, када у карикатури доминирају ведрије теме из свакодневице, сељакова опсесија судницама и кафанама, склоност пијачним преварама, a велику непознаницу представљала му је убрзана модернизација југословенског друштва;
криза која се у последњој посматраној деценији огледа у суморним и тешким карикатурама које су рефлектовале економску и политичку кризу.
Изложба истичe знaчaj кaрикaтурe кao сaжeтe визуeлнe фoрмe изрaжaвaњa. Указује на њен теоријско-методолошки потенцијал као извора истраживања, нарочито у културолошким проучавањима феномена одевања.
Изложба је уједно и омаж Ошишаном јежу који је од свог првог броја објављеног 1935. године био и остао најзначајнији сатирични лист на овим просторима.
Етнографски музеј Београду и Завичајни музеј у Књажевцу, коришћењем заједничких фондова у области двопређног плетења и шара, желе да на изложби јавности покажу задивљујућу лепоту народне уметности и умешности плетиља. На изложби је приказана колекција цртежа двопређних чарапа и шара, јединственa у свету. Она је непроцењиво вредан део културне баштине Србије. Двопређни орнаменти личе на слова или симболе старих или давно несталих цивилизација, али и на савремене QR кодове. Као да су математички прорачунати. Нама данас естетски делују задивљујуће. За плетиље које их чувају и знају да их плету на вуненим чарапама, они својим раскошним обликом и бојама проговарају из фантастичног и мистичног света орнаменталне баштине и вишевековне традиције.
Орнаменти на чарапама су вековима стварани кроз генерације знањем, умећем и вештином плетиља и представљају не само врхунска занатска достигнућа, већ и уникатно уметничко дело анонимног народног уметника, јер се ретко могу наћи два пара чарапа које су украшаване истим шарама и орнаментним композицијама. Старовременске чарапе су аутобиографија плетиље – жене из патријархалне заједнице, а постају и сведочанства свакодневног живота из прошлости. За плетење вунених чарапа Користе се две технике „ на преплет – рубено“ и „право“, од једне, две и више пређа. Двопређно плетење je стара техника право за израду чарапа од домаће вуне, уз коришћење пет игала, којом се две нити (пређе) различите боје преплићу тако да формирају двопређни орнамент (шару). Данас су двопређне чарапе, осим у музејским збиркама, као део народне ношње присутне током сценског извођења народних игара, песама или на разним културним и туристичким манифестацијама на којима се презентује нематеријално културно наслеђе. Умеће и вештина двопређног плетења уписани су на Националну листу нематеријалног клултурног наслеђа Србије.
Aутор изложбе: Мирослав Митровић, музејски саветник
Овом изложбом обележава се 119 година самосталног рада Етнографског музеја.
Поставком изложбе Свирале посетиоцима се пружа увид у део блага којим Музеј располаже и указује са на јединственост материјала који чувамо. Музички инструменти који се налазе у Збирци сакупљани су више од 150 година. У колекцији музичких инструмената има око 520 предмета, а овом изложбом Музеј представља најбројније инструменте ове своје збирке – свирале.
У Збирци се налази око 280 свирала. Део тог материјала, допуњен јединственим старим фотографијама и видео и аудио снимцима, приказан је на начин да пружи свеобухватан увид у културно наслеђе које чувамо и које нас одређује. Приказани дувачки инструменти се деле на лабијалне свирале, свирале са језичком и свирале код којих се тон добија треперењем усана. Свирале су распоређене у неколико целина, зависно од рода којем припадају, етнографским областима, као и занимљиви и необични инструменти. Ту су свирале од орлове кости, дечја трубице „борије“ израђена од младе коре, рикала, свирала од трна, од гране, затим дудуци, шупељке, цеваре, кавали, зурле, гајде итд. Порекло инструмената у Збирци је различито, тако да можемо говорити о инструментима који су овде донесени путем многих миграција или онима за које можемо рећи да су самоникли.
У току трајања изложбе биће организовани концерти свирања на народним музичким инструментима. Концерти посвећени неким од познатијих народних свирача нпр. Крстивоју Суботићу из села Осеченица код Мионице и Ивану Томићу из влашког села Осаница код Жагубице. Вечери посвећене инструментима из динарске зоне дипле, гајде, мјешнице. Затим концерти традиционалних народних свирача и савремених уметника везаних за саборе фрулаша. Концерти ће бити одржани у амбијенту изложбеног простора Етнографског музеја.
Огледање је својеврстан човеков чин проласка у неку другу стварност, суштински различиту и симболички другачију свакодневицу. Огледањем се прелази у метафизички свет, креиран човековим схватањем стварности, а не физичком сликом разних предмета. Огледајући се човек у одразу види другог и другачијег себе – симболичким путем се ослобађа од своје свакодневне обичности и у одразу може да створи бољег себе. Огледањем се види будућност, свет мртвих, своја лепота и другачија личност…
За огледање човеку и може да послужи било која површина која рефлектује светлост – вода, растопљена маст или масло, сребрна посуда, глатко сечиво сабље, прозорско стакло…
Аутори изложбе Марко Стојановић, Милош Матић, Јелена Вулетић, Ирена Гвозденовић
У Манаковој кући отворена је изложба „Урбанограф ”Миладина Јеличића, београдског фотографа – изложба фотографија познатих лица и ноћног живот Београда 80-их година 20. века.
Изложба ће бити отворена у четвртак 9. маја у 13 сати
Све до средине 20. века огледало је представљало луксузни предмет који није био доступан свима. У складу с вредношћу самог огледала, и оквири су морали бити израђени од скупоцених материјала као што су сребро и седеф. При израду су коришћене посебно захтевне занатске технике попут филиграна, инкрустације, златовеза и дубореза.
На изложби чији је аутор Лебиба Џеко, кустоскиња Земаљског музеја, биће представљени предмети из различитих збирки Одељења за етнологију Земаљског музеја у Сарајеву.
Етнографски музеј у Београду има част да вас позове на отварање изложбе Станка Костића, уметничког фотографа, „Орнамент – знакови и украси на кућама Браничева“ која ће бити отворена11. априла у 19 часова.
Изложбу ће отворити господин Душан Миловановић, историчар уметности
На изложби „Раскршће“ која се отвара у уторак 9. априла, са почетком од 19 часова, у Манаковој кући публици ће бити представљени експонати филигранских крстова, два чирака и два Jеванђеља аутора Горана Ристовића-Покимице, који нас доводе у додир са врхунском уметношћу старих заната и религијом на простору Балкана.
У својој филигранско-кујунџијској радионици Филигран-Покимица у Краљеву, Горан Ристовић у духу старе српске традиције призренских мајстора израђује уметничке предмете од најфинијег сребра. Сви предмети су уникатни, ручно рађени, а нека од ових ремек-дела српске филигранске уметности налазе се у најзначајнијим православним храмовима широм света, попут 6 сребрних филигранских кандила изнад Витлејемске Звезде у Цркви Христовог рођења.
Заслужено, 23. марта ове године Горан Ристовић-Покимица добитник је Дипломе Московске Патријаршије за висока достигнућа у црквеном уметничком златарству.
Етнографски музеј у оквиру програма очувања нематеријалног културног наслеђа Србије а посебно ретког старог уметничког заната као што је филигран са поносом представља Београду мајстора-уметника једног од живих људских ризница Србије.
Изложба фотографија „Портрети Србије: Нада за будућност“ Веслија Чанела, биће свечано отворена 14. марта 2019. године у Етнографском музеју са почетком у 18ч.
„Портрети Србије: Нада за будућност“ је изложба уметничке фотографије Американца Веслија Чанела која приказује Србију кроз слике и приче њених људи. На њој ће бити изложено 70 фотографија на којима су приказани људи из 29 градова Србије и два града дијаспоре. Изложба је резултат двогодишњег рада током којег је г. Чанел путовао Србијом, фотографисао и разговарао са људима различитих интересовања, занимања и година. Kроз 116 портрета лекара, возача, правника, предузетника, уметника, пољопривредника, ловаца, архитеката, стоматолога, предавача, пензионера, и многих других, г. Чанел приказује наде и очекивања народа Србије за будућност своје земље.
У склопу изложбе, свако од 116 људи је испричао своју причу о Србији. Они говоре о позитивним странама Србије, о ономе чиме нису задовољни и о томе какву земљу би волели да виде у будућности. Приче се објављују два пута недељно на wеб сајту http://portraitsofserbia.rs који је доступан на српском и енглеском језику.
„Портрети Србије: Нада за будућност“ је друга изложба Веслија Чанела после „Србија – Балканска лепотица: Из перспективе једног Американца“, која је била изложена у земљи више пута. Весли Чанел се бави фотографијом више од 15 година. Инспирацију налази како у свом студију у Атланти, тако и на удаљеним местима широм Европе и Америке. Својим фотографијама приказује свакодневну, природну лепоту која се некада чини запостављеном у данашњем ужурбаном животу. Србију посећује једном годишње од 2004. године. Очаран је лепотом народа, места и свега што чини Србију, као и њеном изванредном културом, у чему је и нашао инспирацију за своје изложбе.
Изложба фотографија Константина Новаковића
Калаши су древни народ који је успео да опстане и сачува своју културу захваљујући, пре свега, свом географском положају и вековној изолацији у забаченим долинама планинског масива Хиндукуш. Представљају најмању и по много чему јединствену етнорелигијску заједницу на територији Пакистана. Њихова популација која је данас мања од 4000 душа насељених у три речне долине на северу земље, на територији покрајине Хајбер-Пахтунва, својим мистериозним пореклом и вековима непромењеним руралним начином живота, живописним ношњама и паганском религијом делују готово нестварно, попут отелотворења имагинарног хималајског краљевства Шангри-Ла.
Осим богате материјалне културе која се најбоље може уочити на примеру раскошне свакодневне ношње калашких жена, уз традицијско градитељство и јединственост обичаја и језика, овај народ европеидне појавности коју одликују светла пут и плаве очи, првенствено се истиче својом древном политеистичком религијом која чини основу његовог идентитета. Калаши су једина етничка група која је успела да сачува паганску религију какву су у прошлости практиковали и други народи на подручју Хиндукуша, на територији која је поред севера Пакистана обухватала и део данашњег Авганистана и била позната као Кафиристан, земља неверника.
За разлику од жена у муслиманским заједницама у окружењу, жене у долинама Калаша уживају изненађујућу слободу, почевши од начина одевања до одабира партнера. Тако је пурда, пракса покривање жена у јавности и физичка сегрегација у оквиру самих домова, која је широко распрострањена у земљама Јужне Азије, непостојећа међу Калашима. Саставни део културе ове заједнице, у којој су правила заснована на руралном традиционалном обрасцу, јесте либералан приступ правима жена. Поред јасне хијерархије и поделе послова на мушке и женске, жене нису ограничене ригидним правилима карактеристичним за ислам. Лица девојака и жена никада нису прекривена веловима, већ украшена живописним оглављима. Оне отворено комуницирају с мушкарцима и са њима остварују физички контакт, а када стасају за удају саме бирају будућег мужа. Уобичајена је и пракса преудавања.
Аутор изложбе Константин Новаковић је села Калаша у долинама Румбур и Бумбурет посетио током лета 2017. Настојао је да из угла визуелног антрополога документује тренутке из свакодневног живота ове заједнице, богатство њихове народне ношње, градитељство и културу живљења, као и портрете мештанки и мештана.
Изложба ће трајати од 21. фебруара до 10. марта
Етнографски музеј у Београду 8. фебруара, на дан рођења Христифора Црниловића, обележава педесет година присуства и рада у Манаковој кући на Савамали изложбом Пола века у Манаковој кући. Кустоси – етнолози, свих тих година старају се о Етнографској спомен збирци Христифора Црниловића што је био и основни разлог да Манакова кућа постане део Етнографског музеја у Београду.
Христифор Црниловић (Власотинце 1886-1963) био је сликар, професор сликања, етнограф аматер и колекционар народних рукотворина и знања. Своју велику етнографску збирку желео је да поклони граду Београду како би била стално приказана под називом „Етнографска спомен збирка Христифора Црниловића“.
Град је ову збирку, коју поред народних ношњи централног Балкана чине и библиотека, архивска грађа, негативи и фотографије, као и Манакову кућу у коју је збирка смештена, на управљање и чување поверио Етнографском музеју у Београду.
Прва стална изложба Народне ношње и накит централнобалканског подручја XIX и у првим деценијама XX века свечано је отворена 17. новембра 1968. године, а и даље се чува у Манаковој кући у свом пуном обиму и очуваности.
Од времена кад се Етнографски музеј уселио, Манакова кућа постала је својеврсни културни центар у ком се, у организацији кустоса Етнографског музеја, приређује мноштво изложби и разноврсних догађаја (промоције, предавања) и одржавају занатске и креативне радионице.
Изложба „Уметност и традиција керамике“ биће отворена у Манаковој кући 25. децембра у 18 часова.
Изложба је посвећена успешној сарадњи професора Факултета примењених уметности и кустоса-етнолога Етнографског музеја у Београду. Организована је у години када Етнографски музеј бележи пола века свог рада у Манаковој кући.
Поред устаљених послова као што су организације повремених изложби, предавања и просветно-педагошких програма, а у складу са савременим начином рада и теоријама о развоју музеја, као и новим схватањима улоге музеја у друштву, стручњаци Етнографског музеја препознају нове могућности за рад са посетиоцима у Манаковој кући кроз курсеве за изучавање старих заната, савладавање разноврсних вештина и старих уметничких техника, као и израду народних рукотворина. Укључивање посетилаца у процес очувања нематеријалног културног наслеђа и сарадња са другим установама и институцијама културе, Факултетом примењених уметности, члановима Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије део је плана рада у Манаковој кући од деведесетих година двадесетог века.
Један вид креативно-занатског образовања полазника била је и школа керамике, што се показало као привлачан начин да се уђе у свет уметности у којем могу да се открију велико задовољство и стваралачки изазов.
Оснивачи и предавачи школе керамике у Манаковој кући су академски уметници-керамичари Бранислав Стајевић, Антонија Драгутиновић и Мирољуб Драмићанин, чији радови повезују уметност и традицију.
У четвртак 15. новембра у 18 сати у Етнографском музеју у Београду обележава се стогодишњица примирја у Првом светском рату изложбом Страдање и опстајање 1918-2018: Неуништиви музеј ауторке Весне Бижић Омчикус.
Изложба обрађује овај турбулентни период с тачке гледишта Етнографског музеја, приказујући губитке које је Музеј претрпео, и дајући публици увид у услове рада пре, током, и након Првог светског рата.
Посебна пажња ће бити посвећена предметима набављеним почетком 20. века за потреба представљања српске културе на изложбама у иностранству. Немерљива вредност ових експоната
У четвртак 20. септембра 2018. у 20 сати, поводом Дана Етнографског музеја, биће додељена Награда Боривоје Дробњаковић за животно дело и отворена изложбa То смо ми – народна занимања у Србији, (Назрни па се врни) аутора: Душице Живковић, Милоша Матића, Марка Стојановића и Јелене Тешић.
Изложба О животињама и људима Етнографског музеја у Загребу биће отворена у четвртак 4. октобра у 18 сати, у Етнографском музеју у Београду.
Изложба приказује однос људи и животиња у различитим аспектима током историје и указује на етичке, еколошке и социјалне последице садашњих облика суживота на Земљи.
Због сложености и бројности интеракција људи и животиња, изложба је подељена у неколико целина (експлоатација животиња, митско-религијски контекст и значење неких животиња у народним веровањима и обичајима, симболичко значење животиња у хрватском ликовном фолклору, кућни љубимци, етички аспекти односа људи и животиња). У оквиру сваке целине истражују се одређени аспекти одабране теме представљење грађом из Етнографског музеја у Загребу.
У уторак 4. септембра у 19 сати у Етнографском музеју у Београду биће отворена изложба радова полазника Ликовне радионице Креативно ћоше.
Програм ове ликовне радионице реализује се у оквиру активности које организује КД „Карађорђе“ при ОШ „Карађорђе“ и намењен је ученицима млађих разреда. У раду с различитим ликовно-техничким средствима, деца се играју, маштају, уче, стварају, и упознају се с ликовном терминологијом, вредностима ликовне и етнографске баштине и признатим делима светске уметности.
На изложби ће бити представљени елементи уписани у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, биће отворена у Етнографском музеју у Бреограду 17. јула 2018. године. На изложби ће кроз фотографије, видео материјале и музејске предмете ће бити представљено 37 елемената уписних у Национални регистар, као и нематеријално културно наслеђе Србије уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства – породична слава (уписана 2014. године као први елемент из Републике Србије) и коло, традиционалну народну игру, уписану у децембру 2017. године.
Изложбу ће отворити др Данијел Синани, редовни професор на одељењу за етнологију и антропологију.
Изложбa Нематеријално културно наслеђе Србије, аутора Данијела Филиповић, биће отворена од 17. јула до краја августа 2018. године.
Аутор: Богдан Шекарић, виши кустос Музеја Војводине
Отварање изложбе је 12. јуна 2018. у 12 сати.
Етнографски музеј у Београду је гостовање ове изложбе уприличио на 160. годишњицу рођења др Радивоја Симоновића. О раду овог национално ангажованог интелектуалца на пољу визуелне антропологије говори једна од највећих фотографских збирки, којa се чува у Музеју Војводине. Она сведочи о природној и културној разноликости ширег простора насељеног јужнословенским народима.
Београдској публици биће приказан један део те богате фотографске грађе, која бележи велики број етнографских, антрополошких и културно-историјских мотива снимљених почетком 20. века у Бачкој, Барањи, Славонији, Срему и Банату. Поред фотографија, на изложби ће бити приказан и део Симоновићеве писане грађе (рукописи, дипломе, писма, хербаријум и др.), који указује на шири значај његовог научног рада.
Изложба ће гостовати у Етнографском музеју до 10. јула 2018. године.
У oквиру пратећег програма уз изложбу, у среду 20. јуна у 18 сати биће представљен документарни филм Војводина у објективу Радивоја Симоновићаговори о животу и научном ангажману једног изузетног српског интелектуалца, који нас је задужио својом научном заоставштином. Филм наглашава значај његових научних истраживања у Војводини, указујући на Симоновићев аутентични допринос у сагледавању узрока друштвеног и политичког пропадања српског народа у Аустроугарској. Његова сарадња са Јованом Цвијићем представља јединствено сведочанство о времену интензивне борбе Јужних Словена за државну независност. Филм указује и на до сада мало познату чињеницу да се у Етнолошкој збирци Музеја Војводине чува једна од највећих колекција стаклених плоча и фотографија чији је аутор др Радивој Симоновић.
Сценарио: Борислав Хложан
Сниматељ: Желимир Тот
Редитељ: Оливера Шешлија
Производња РТВ, 2016.
Трајање: 50.17.
Филм је приказан на 26. фестивалу телевизијског етнолошког филма у Кучеву. Добио је Награду „Сребрни пастир“ за најбољу камеру (Желимир Тот), као и специјалну награду за истраживачки и стваралачки допринос у коришћењу визуелних материјала и промоција етнолошког знања у институцијама културе (Богдан Шекарић).
Отварање изложбе је у четвртак, 7. јуна у 19 часова.
Студенти Учитељског факултета у Београду (смер: васпитач у предшколској установи), од школске 2015/16 испит Драма и покрет (Катедра за српски језик и књижевност и методику српског језика и књижевности), полажу у дечјим болницама и домовима за децу без родитељског старања, играјући луткарске представе. Комплетни ствараоци испитних луткарских представа су студенти УФ, под руководством предметног наставника, доцента др Ане Миловановић. Све луткарске представе су драматизације српских народних бајки и српских народних јуначких песама, тако да ће 90 позоришних лутака (чији су аутори студенти уписани школске 2016/17 и 2015/16) на изложби представити и разноврсност и богатство српске народне књижевне традиције.
Иако фолклорне лутке представљају изузетно важан сегмент културне баштине свих народа света, статус фолклорних позоришних лутака у српској традицији није на завидном нивоу. Зато смо сматрали да је веома корисно обновити традицију креирања и прављења позоришних лутака инспирисаних богатством српског фолклора и то из темеља, учинивши је саставним делом образовања будућих васпитача и учитеља.
Циљ манифестација студената Учитељског факултета из Београда јесте промовисање луткарске уметности и луткарског позоришта међу студентима – будућим васпитачима на учитељском/педагошким факултетима, као и међу децом, нашим најмлађим суграђанима, који ће имати ретку прилику да виде позоришне лутке из српских бајки и јуначких песама.
Аутори изложбе: Јелена Манојловић, Милош Матић, Светлана Митровић, Даниела Пејовић и Иван Станић
Етнографски музеј у Београду, Музеј науке и технике – Београд и Универзитет у Београду – Фармацеутски факултет представљају изложбу „Уситњавање – Прича о авану“, посвећену предмету авану, једном од најстаријих човекових алатки чија је функција остала непромењена до данашњих дана.
Изложбом се истражује, валоризује и презентује до сада ретко излаган музејски предмет – аван – као спецична човекова алатка суштински непромењена од праисторије. Њега с правом можемо да сматрамо цивилизацијском инсигнијом – означитељем човековог престанка преживљавања и почетка културе исхране. Континуирана употреба у фармацији сврстала га је у алатку која је симбол фармације. Аван (тарионик) је прва алатка која се користила за израду лекова још у старом Египту. У праисторији су први авани израђивани од камена. У периоду антике израђивали су се од камена и мермера, плитки и слични чинији. У средњем веку, осим камена и дрвета, почиње да се користи и бронза. Од краја 18. века почињу да се праве и од порцелана и стакла. Данас се они израђују од најразличитијих природних и вештачких материјала. Управо због тога аван је јединствено културно наслеђе многих култура света, а свакако и наше културе. У култури балканских народа уситњавање и аван имају цивилизацијски континуитет. На изложби ће, кроз причу о авану, бити презентован не само његов културни значај, већ и шири културни контекст уситњавања хране и других намирница и материја, заправо културолошки значај човекове активности уситњавања.
На изложби биће представљени разни примерци авана, од праисторије до данашњих дана, из збирки Етнографског музеја у Београду, Музеја науке и технике – Београд, Универзитета у Београду – Фармацеутског факултета, Музеја Града у Београду, Народног музеја у Пожаревцу, Археолошког института САНУ, приватне збирке Стевана Вукова, фармацеута из Зрењанина, и из приватних колекција.
Као пратећи програм изложбе биће организовани предавања и радионица уз подршку Института Јосиф Панчић и Универзитета у Београду – Фармацеутског факултета.
Изложба је реализована уз подршку Еуцерин Србија.
Свечано отварање изложбе је у среду, 9. маја у 19 часова у Етнографском музеју у Београду.
ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ ИЗЛОЖБЕ
ПРЕДАВАЊА:
мај 2018. године, 18 ч, Лековити потенцијал ароније, др Нада Ћујић, Институт за проучавање лековитог биља др Јосиф Панчић
мај 2018. године, 18 ч, Уситњавање чврстих супстанци у фармацији – од тарионика
са пистилом до инжењеринга кристала, проф. др Јелена Паројчић, Катедра за фармацеутску технологију и козметологију
мај 2018. године, 18 ч, Сецкане биљке под микроскопом, проф. др Бранислава Лакушић, Катедра за ботанику
јуни 2018. године, 18 ч, Прича о „вршачком чају“, проф. др Зоран Максимовић, Катедра за фармакогнозију
РАДИОНИЦА
мај 2018. године, 11 ч, “Израда уролошког чаја (Специес урологицае) према пропису Пх. Југ. ИВ”, Радионицу воде: др Дубравка Биговић и дипл.фарм . Виолета Попов
Изложба турског стреличарства ће бити представљена у Великој галерији Дома Војске Србије, Медија центар Одбрана, Браће Југовића 19, Београд.
Посетиоци ће имати прилику да се упознају са историјатом турског стреличарства, као и префињеном вештином израде лукова, стрела и стреличарске опреме.На изложби ће бити представљени оригинални примерци стреличарског оружја из селџучког и османског периода – лукови, стреле, штитови, штитови за зглобове, футроле за чување лукова и стрела, као и бројна пратећа опрема. Поред експоната биће изложене бројне фотографије и записи који прате развој ове војне и спортске дисциплине. Изложба се реализује у оквиру сарадње Етнографског музеја у Београду и Окулар фондације из Истанбула, а уз подршку Министарствa културе и инфомисања Републике Србије и Министарства одбране Републике Србије.
Кустос изложбе је Мехмет Лутфи Сен.
Фото: мр Ивана Масниковић- Антић
Косовски и шаркоски вез опстају и данас. Прилагођени новим материјалима, новом начину живота и потребама, суочени с проблемима свакодневице, ови везови настављају свој развојни пут. За то што се и данас практикују, користе као декорација са свешћу о симболици и вредностима које поседују, заслужни си и Удружење грађана „Вредне руке Новог Сада” који брину за опстанак косовског веза, Удружење за народну уметност жупаније Толна и Мађарски фолклорни центар у Војводини/ВМФ, чије чланице и данас негују шаркоски вез.
Удружење грађана „Вредне руке Новог Сада” је основано 2004. с циљем очувања традиције и учествовања на манифестацијама такмичарског карактера. Чланице се углавном баве везом, а нагласак је на изради реплика, односно верно копираних старих мотива с намером да се сачувају и покажу стари начини украшавања предмета.
С обзиром на то да је реч о удружењу које окупља припаднике различитих народа – Мађаре, Србе и Хрвате, члановима је дата слобода стваралаштва која подразумева да свако ради мотиве по избору, јер „кад свако оно што ради, ради с љубављу, то је најбоље урађено”.
Удружење учествује на изложбама различитог типа, у земљи и иностранству, а главни циљ је учешће на међународним изложбама такмичарског карактера, које у Војводини организује Савез љубитеља ручних радова и колекционарства, на којима најбољи излагачи добијају звање велемајстора.
Удружење „Вредне руке Новог Сада” један је од предлагача да се косовски вез уврсти на Националну листу нематеријалног културног наслеђа.
Удружење за народну уметност жупаније Толна основано је 1996. године у Сексарду/Мађарска. Циљ Удружења је неговање, презентација и развијање доброг, функционалног и лепог окружења заснованог на вредностима и идејама националне материјалне културе и поштовању законитости како у занатству и примењеној уметности тако и у народном стваралаштву. Удружење има 113 чланова, већина њих живи у 35 насеља жупаније Толна, и практикују 21 народни занат.
Неговање локалне традиције, очување и презентовање народног занатства будућим генерацијама сматра се врло важним. Да би омладини предали знање за које је потребна стручност, многи чланови Удружења су завршили курс за инструктора-предавача народне уметности, или су обучени мајстори народног стваралашта.
Чланице свој рад заснивају на истраживањима везаним за област свог деловања, прикупљају мотиве који су и даље присутни, који се још увек могу пронаћи, и на тај начин развијају знање, а традицију чине присутном и живом негујући је. Истраживање унутар струке, само стварање и обучавање у занатским вештинама будућих генерација, чини мост између прошлости, садашњости и будућности, између старог и новог, између старих и младих, како се у Удружењу сматра.
Мађарски фолклорни центар у Војводини/ВМФ основан је 1995. године у Бачкој Тополи. Има 110 чланова с територије Војводине, из 48 насеља. Седиште му је у Суботици. Центар поседује опремљене радионице за обуку из области старих заната, и учионице за теоретску наставу с библиотеком.
ВМФ је основан с циљем очувања, неговања и преношења мађарске народне традиције. Главна подручја рада су обуке на теме: народни плес, изворна народна песма, изворна народна музика и народна радиност (ткање, вез, грнчарство); затим припрема и украшавање ношњи, израда традиционалних инструмената, дрводељство, украшавање јаја, израда медењака и сл.)
Ова организација је замишљена као матична кућа која обједињује појединце који се бави мађарским фолклором (било духовним или материјалним), обезбеђује им потребне информације, адекватно стручно усвршавање и помоћ у остваривању различитих пројеката везаних за мађарски фолклор.
Изложба Косовски и шаркоски вез – радови женских удружења представња део пратећег програма изложбе Косовски и шаркоски вез, ауторки Ирене Филеки и Марте Фукс.
Аутор: Милица Обрадовић, кустос
Етнографски музеј у Београду је у својој посвећености очувању етнографског културног наслеђа од самог почетка велику пажњу посветио комплексу ускршњих обичаја и веровања. О томе сведочи и колекција у којој се налази више од 1200 ускршњих јаја од којих је њих око 900 украшено техником шарања воском.
Значај ускршњих јаја шараних овом техником је у томе што ниједна друга традиционална техника није дала толику могућност ликовне изражајности.Тако шарана ускршња јаја носе богатсво орнамената и понекад представљају дела народне уметности која се, посматрана оком етнолога, претварају у ризницу одговора на питања о традиционалном животу и прослављању великог хришћанског празника Ускрса.
Јаја су воском шарана на различите начине, а један од најзаступљенијих подразумева употребу шараљке којом су цртани орнаменти. Осим колекције ускршњих јаја, Етнографски музеј чува и један број шараљки за јаја које су сакупљене у различитим периодима и крајевима Србије и региона.
Изложба и каталог „Јаје воском шарано“ приказују не само ускршња јаја и шаралице за восак већ и нарочиту вештину шарања јаја том техником, често називаном батик техника, и заправо дају одговоре на питања зашто, од када, како и чиме бојимо и шарамо ускршња јаја.
Аутор: Милан Панић, кустос Етнографског музеја у Београду
Отварање изложбе је у петак 23. марта у 19 сати у Манаковој кући.
Реч дамаст води порекло од имена града Дамаск у данашњој Сирији, са којим је тесно повезан историјат ове тканине. Због свог стратешког положаја, град Дамаск је представљао важну трговинску тачку на древном путу свиле, спајајући територије садашње Кине, Кореје и Јапана са Средоземљем. Караванима, који су се кретали том рутом, поред свиле и других драгоцених тканина, преношена је вредна роба попут зачина, чаја и племенитих метала. Дамаст је најпре био познат као „благоиз Дамаска”. Заслугом витезова крсташа, у 11. веку, ова тканина доноси се у Европу. До средине 13.века, ткање дамаста постаје све заступљеније, нарочито у земљама где је лан узгајан на већим површинама, као у тадашњој Италији и Француској. У Белгији овладавају технологијом његове израде око 15. века, а два века касније почиње да се израђује у Холандији и Ирској. Током друге половине 19. века, овај вредни, тада већ развијени уметнички занат, преко Чешке и Словачке, доспева на територију Војводине, прецизније у Бездан, где се до данас одржао у готово непромењеној форми. Технологија израде дамаста у Бездану је специфична. Она је настала почетком 19. века, а састоји се од мануелног поступка преплитања нити, једне до две боје, на посебним разбојима са жакар главоми механизмом картица и игала. Веома важна одлика дамаста насталоговим поступком јесте да има лице и наличје. Специфичан и рафиниран начин израде дамаста у Бездану препознат је као стари занат. Нажалост, постоји објективна опасност да ће и поред његове посебности, ово занатско умеће бити трајно изгубљено и заборављено.
Фото: мр Ивана Масниковић- Антић
Аутори изложбе: Ирена Филеки (музејски саветик Етнографског музеја у Београду) и Марта Фукс (кустос музеја Вошински Мор из Сексарда)
Посета представника Мађарског фолклорног центра из Суботице, Удружења за фолклор жупаније Толна и Жупанијског музеја Вошински Мор из Сексарда Етнографском музеју у Београду у октобру 2015. створила је прилику да ова два музеја покрену истраживачко-изложбени пројекат „Косовски и шаркоски вез“.
У фокусу истраживања је текстилна радиност и културно наслеђе области Шаркоз у Мађарској и Косово на Косову и Метохији и вез као једна од њихових особености.
Кренуло се од сличности (боје, облици, распоред) косовског веза и веза из Шаркоза, и покушаја истраживања порекла тих везова не би ли се пронашле тачке подударања и могућег преузимања одређених културних елемената. Имајући у виду у међувремену настале промене, с временом је истраживање проширено и на историју тих везова.
Уочено је неколико паралела: стално обнављање косовског веза и веза из Шаркоза, њихова слична функција у оба друштва и опстанак до данас. Вредности косовског народног стваралаштва и народног стваралаштва из Шаркоза – у овом случају веза – биле су издигнуте из сопственог друштвеног система и уграђене у систем националне културе у одговарајућим идеолошким, културним, економским и друштвеним околностима. Током тог процеса вез из Шаркоза је по питању мотива, њихов распореда, боје и технике остао непромењен, док је косовски вез прошао кроз корените промене. Као саставни део градске културе оба веза су претрпела функционалне промене, што им је омогућило опстанак до данашњих дана.
У поређењу мађарске и српске народне уметности постоји значајна разлика. У Србији је у изградњи националног идентитета важну улогу имало народно стваралаштво и вез с Косова (које у јавном животу важи за колевку српства), док је вез из Шаркоза био само један у мноштву истакнутих етничких група (Калотасег, Маћо) с територије Мађарске. Косовски вез је и данас саставни део градске културе широм Србије, док је вез из Шаркоза углавном заступљен у оквиру локалне средине.
Даљи подстицај очувању косовског и шаркоског веза дат је 2012. године када је под називом “Народно стваралаштво Шаркоза” вез, ткање, везење, низање бисера и шивење народних ношњи стављено на националну листу Нематеријалне културне баштине Мађарске, а косовски вез уписан на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије као засебни културни елемент који у себи обједињује традиционални косовски вез и варијанту веза практиковану у градовима између два светска рата.
Гостујућа изложба Народног музеја Крагујевцa
(8. фебруар – 5. март 2018)
Аутор: Светлана Радојковић
Отварање изложбе је у четвртак 8. фебруара у 13 сати.
Лан и конопља су биљне културе које су, у Шумадијској области, у оквиру домаће радиности, гајене првенствено ради прераде влакана. Период обухваћен изложбом је од краја 19. века до 70-их година 20. века, мада је традиција гајења ових сировина далеко старија. На основу предмета који се чувају, као културна добра, у оквиру Етнолошке збирке Народног музеја Крагујевац, етнолошке и друге стручне литературе, документарне грађе и грађе сакупљене током теренских истраживања објашњени су процеси гајења и прераде, као и примена лана и конопље у традиционалној култури Шумадије.
Процес гајења обухвата сетву, жетву или чупање, кишељење (мочење) и сушење ланених и конопљаних стабљика. Следила је прерада влакана уз употребу одређених, углавном дрвених, алата и справа, а затим бељење, бојење и ткање на хоризонталном разбоју.
Од ланених и конопљаних влакана, разноврсним техникама ручног ткања, добијана су платна и тканине. Од њих је израђивано текстилно покућство – разни прекривачи и покривачи (сламарице, чаршави, јастуци, губери) које је првобитно било наменско, функционално и једноставно и у техничком и у ликовном смислу. Комбиновањем конопље и вуне израђиване су торбе и ћилимови, а комбинацијом са козјом длаком израђиване су и вреће, бисаге…
Ланено и конопљано платно коришћено је и за кројење и шивење основних делова одеће: дугих и кратких мушких и женских кошуља, дугих мушких гаћа, панталона, сукања.
Док су прерађивани у домаћој радиности сеоских заједница, лан и конопља и предмети израђени од ових сировина су осим утилитарне функције, носили и значајна социјална и обредно-религијска значења. За конопљу су везани многи обичаји и веровања, почев од сејања, затим гајења и процеса обраде, све до финалних производа, а наведена су веровања у њена профилактична и лековита својства.
У другој половини 20. века, свеукупним развојем друштва, индустрије, масовним коришћењем индустријског памука као полуфабриката, дошло је до напуштања гајења лана и конопље, најпре у областима ближим граду под утицајем градског тржишта, а затим и у удаљенијим селима.
Аутор: Јелена Пушица, библиотекар Етнографског музеја у Београду
Од 23. јануара 2018. у Етнографском музеју у Београду биће отворена изложба посвећена издавачкој делатности музеја.
Издавачка делатност Етнографског музеја у Београду постала је саставни, заправо обавезни, део музејске делатности још давне 1926. године објављивањем првог броја Гласника Етнографског музеја. Приређен је каталог издања Етнографског музеја у Београду 2008–2017 и он садржи попис публикација насталих у периоду који су обележиле промене у схватању музејске делатности, етнографске музеологије и заштите културног наслеђа.
У претходној деценији издавачка делатност Музеја била је посебно интензивна и разграната. Њен битан део и даље чини Гласник Етнографског музеја који јасно потцртава етнолошку, антрополошку и музеолошку промену у приступу култури, истовремено задржавајући и све квалитетне конвенционалне музејске приступе. Резултати рада Музеја посебно су видљиви на пољу каталога. Широк дијапазон каталошког садржаја јасно сведочи о разноликости изложбених тема и различитим приступима у тумачењу културе – од класичних етнографских до аналитичких етнолошких и антрополошких. Каталози изложби су постали обимнији и сада читаоцима нуде комплекснија знања и квалитетније и богатије садржаје. Етнографски музеј је у периоду од 2008. до 2017. године видно обогатио едицију посебних издања којом су обухваћене монографске студије и зборници радова са значајних скупова које је Музеј организовао. Овом едицијом повећана је динамика музеолошке интерпретације културе и културног наслеђа. Осим наведених кључних публикација, међу којима је и каталог Међународног фестивала етнолошког филма, Етнографски музеј је објавио и велики број кратких форми – лифлета, брошура, програма, информатора, плаката, календара итд.
Укупно гледано, издавачка делатност Етнографског музеја у претходних десет година указује на антропологизацију ранијих класичних етнографских приступа култури и културном наслеђу, а објављене публикације нису само носиоци важних информација и знања о етнографском културном наслеђу већ и његов својеврсни трајни чувар.
На крају, али не и мање важно, морамо да истакнемо да је већина публикација Етнографског музеја у Београду доступна и у дигиталном облику на сâмом сајту Музеја и другим посвећеним сајтовима – Антросербиа (anthroserbia.org) и Гуглбукс (books.google.com).
Током трајања изложбе музејска издања ће се продавати по сниженим ценама.
Улаз на ову изложбу је слободан.
Списак издања на снижењу током трајања изложбе
Аутори: Марина Цветковић и Вјера Медић, виши кустоси Етнографског музеја у Београду
Колекција предмета из заоставштине угледних српских грађанских породица Радановић из Осијека и Томић из Петриње чува се у Етнографском музеју у Београду и представља окосницу изложбе Из прошлости једне породице ОСИЈЕК–ПЕТРИЊА–БЕОГРАД. Изложба приказује прва забележена сведочанства постојања, друштвеног успона, трајања и гашења тих српских породица, као и њихов живот у различитим мултикултурним срединама и државама, у сложеним историјским околностима и друштвеним променама. Oдабраним предметима представљен је свакодневни живот тих породица из угла традиционалног и модерног, јавног и приватног, мушког и женског света.
Већи део изложбе прати породицу Радановић у Осијеку која се може сматрати представником српске грађанске породице настале и обликоване у Хабзбуршкој монархији. Позиција ове породице на друштвеној лествици константно je расла од краја 18. века до Другог светског рата. Основу њихове економске стабилности чинила је трговина текстилним материјалима: сукном, прекривачима и позамантеријом. Поред породичног пословања абаџија и трговаца мушки представници у 20. веку су били: велепоседници, индустријалци, судије окружног суда, краљевски јавни бележници, официри и градоначелници. Континуирано и активно су учествовали у јавном, културном, црквеном, друштвеном и политичком животу града Осијека. Највиши успон породица доживљава у четвртој деценији двадесетог века.
Идентитет ове породице огледа се у сталном преплитању традиционалних вредности и норми средњоевропског грађанског друштва. Породица је била православне вере и у њеном окриљу и широј заједници слављени су верски празници и поштовани традиционални обичаји
Жене из ове породице су се старале о васпитању и образовању деце. Такође, биле су у служби репрезентације супруга, породице и домаћинства а важну улогу су имале у обликовању ентеријера и визуелног идентитета породичне куће.
Породичне и ратне трагедије, избеглиштво, као и непосредни догађаји везани за успостављање послератног система нагло су прекинули развој, привредне и друштвене активности ове угледне осјечке породице. Удајом женских чланова породични живот се наставио у другим срединама, у Петрињи и Београду.
У посебном сегменту изложбе представљен је живот Вере Радановић, удате за трговца Николу Томића из Петриње. Период од 1923. до 1978. обележен је судбоносним ратним годинама, избеглиштвом и послератном друштвеном маргинализацијом.
Захваљујући жељи наследника породице Радановић и Томић, да своје породичне драгоцености повери на чување Етнографском музеју у Београду, ови предмети, као сведочанство живота једне породице, постали су део културног наслеђа и драгоцени извори за разумевање и тумачење приватног и јавног живота српског грађанског друштва од краја 18. до средине 20. века.
Отварање изложбе је у уторак 26. децембра у 13 часова.
Фотографије са изложбе:
Изложба Из прошлости једне породице биће отворена до 23. септембра 2018.
Тим поводом 15. и 22. септембра 2018. у 12 сати биће организовано стручно тумачење изложбе са коауторком Вјером Медић, музејским саветником.
Изложба скулптура Предрага Драговића
Отварање изложбе је у уторак, 12. децембра у 19 сати.
Ликовни уметник Предраг Драговић паралелно и предано ради, пре свега, у областима сликарства и скулптуре, и при том, у једном медију и мотиву у стању је да, истовремено, оживи форму, реч, знак, урез, боју, звук, монументалност. На изложби у Етнографском музеју, представља своје најновије вајарске радове у дрвету.
,,Аутор зооморфне форме (корњаче) износи на основама модернистичке скулптуралне традиције, код које је покрет у делу иманентан ономе који карактерише кретње одабраног предлошка из природе. (…)
На другом полу овог мотивског контрапункта (варијанте гусала) (…) разуђенија дијагонална форма, дисперзивних сила, надградња је симболичком епском упоришту, инструменталном реликту углавном балканских народа, усмереном на преношење расположења, али и казивања и порука у времену, и као таквом незаобилазном у Драговићевој уметности.’’ (из текста Љубице Јелисавац- Катић)
Изложба је отворена до 25. децембра 2017.
Фото: мр Ивана Масниковић- Антић
Абориџини из западне Аустралије насељавају пустињске пределе хиљадама година. Крајем 19. и почетком 20. века, ширење рударства у западној Аустралији довело је до открића пута којим би стока могла да се помери из Кимберлија до пијаца на југу. Овај пут, као и 54 бунара која су ископана дуж њега, постали су познати као ,,Канинг сточни пут”. Сличне сточне стазе су направљене широм Аустралије по абориџинској земљи. Ово је прича о једној од тих стаза, испричана из перспективе Абориџина, по чијој земљи је стаза пролазила. Ово је и прича о контакту са Европљанима, о сукобу и опстанку, о егзодусу и повратку. пре свега ово је прича о породици, култури и земљи.
Канинг сточни пут се проотеже дужином од 1800 km, од Вилуна (Wiluna) до Халс Крек (Halls Creek) у западној Аустралији и прелази преко традиционалне земље многих уметника који излажу на овој изложби. Данас ови уметници стварају у заједничким уметничким центрима и удружењима која се налазе на местима где они живе.
Изложба је организована у сарадњи са амбасадом Аустралије у Београду.
Фотографије са отварања:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
На изложби је представљена архивска грађа из Србије, Израела, САД-а, Немачке, Италије, Норвешке и Републике Српске.
Јасеновац Магнум кримен (Jasenovac Magnum crimen): серија приказа злочина кроз 21 цртеж академског сликара мр Драгана Јеловца.
Зид сећања: серија фотографија Вукице Микача.
Скулптуре Катарине Трипковић (Поништавање жене, Јасеновачки сапатници, Надвладана бол снагом (Лоботомија I), Надвладана бол духом (Лоботомија II)).
У оквиру пратећег програма уз изложбу одржана је конференција под називом Hidden Holocaust in WWII in Balkans.
Фотографије са изложбе:
Изложба Одељења за конзервацију и рестаурацију Етнографског музеја у Београду поводом 60 година рада
Отварање изложбе је 20. септембра 2017. у 13 сати.
У Етнографском музеју у Београду је 1957. године званично формирано Одељење за конзервацију с радионицама за дрво, текстил, метал и хемијском лабораторијом. Путем фотографија из документације Етнографског музеја посетиоци ће имати прилику да прате развој конзерваторских радионица, као и озбиљан рад на систематизацији и уређењу збирки који се одвијао у сарадњи с кустосима. У оквиру матичне функције Музеја, представљена је и дугогодишња сарадња с манастиром Хиландар, регионалним музејима и сродним институцијама. Одабиром 10 предмета од различитих материјала из збирки Музеја, конзерватори су приказали истраживачки рад и сложене поступке конзервације и рестаурације.
Фотографије са отварања:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Отварање изложбе је у уторак, 22. августа 2017 у 19 часова.
Изложба је уприличена поводом обележавања 150. годишњице Канадске конфедерације 1867–2017. Приказано је искуство 25.000 исељеника из Југославије, учесника у највећем таласу европске имиграције у Канаду пре Другог светског рата. Коришћене су фотографије и документи прикупљени током вишедеценијског истраживања историјата усељавања у ту земљу, као и материјал Краљевског југословенског конзулата у Монтреалу који се налази у збирци Архива Југославије.
У оквиру изложбе издвајају се фотографије и документи који се односе на двадесет и три особе, укључујући и оца самог аутора. Те личне историје илуструју наде и планове Југословена, углавном земљорадника, који су као печалбари емигрирали у Канаду двадесетих година XX века, у време економског успона, као и њихова разочарања, тешкоће, болести и сиромаштво које су многи доживели почетком тридесетих година, с појавом економске кризе.
Током трајања изложбе биће организовано стручно вођење. Сваког радног дана изложбе (осим недеље) у 10:30 сати.
Уторак 5. септембар у 19 сати у кино-сали Музеја, поводом затварања изложбе Сунце туђег неба – досељавање из Југославије у Канаду 1924-1930, аутора Милована Мрачевића, биће изведена једночинка Одијело– драма смештена у канадском рударском насељу, 1930. Глумци су Дарко Бјеловић и Милан Томић. У наставку вечери биће приказан документарни филм Нови Канађани, продуцената Бојане Андрић и Радосава Московлића.
Фотографије изложбе:
Изложба ће бити отворена у оквиру програма Етнографског музеја у Београду под називом У сусрет локалним заједницама. Путем фотографије и уметничких дела биће представљена заједница војвођанских Мађара. Овом приликом представиће се Северна Бачка, Средња Бачка и Секељи из Војводине.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Организован је богат пратећи програм:
Четвртак 10. август, четвртак, 18 часова
Избор из документарних филмова РТВ Панон
Субота 12. август, субота, 18 часова
Предавање Ержебет Мезеи, ликовне уметнице, о културној баштини Секеља у Доњем Подунављу, уз фотографије, рукотворине, умотворине
Понедељак 14. август, понедељак, 18 часова
Предавање др Марка Чудића под називом Кратак осврт на српске преводе дела мађарских писаца из Војводине.
Среда 16. август, уторак, 18 часова
Западна Бачка као културна регија. Предавање на српском језику држи др Иштван Шилинг, етнограф, универзитетски професор у пензији. Уз ревију народних ношњи дегустирају се напеви из Купусине
Четвртак 17. август, четвртак, 16 часова
Породични програм. Бављење ручним радом – пустовање, низање перли и подука у народном плесу. Концерт Оркестра Јухас. Уметничко друштво за неговање талената„Талентум” представља члановe своје фолклорне секције. Тезге с робом и понудама
Током трајања изложбе могу се погледати двојезична издања Издавачке куће Форум из области ликовних уметности.
Изложба се реализује у сарадњи са Заводом за културу војвођанских Мађара.
Завод за културу војвођанских Мађара са седиштем у Сенти основан од стране Националног савета мађарске националне мањине и Аутономне Покрајине Војводине, почео је са радом 2005. године док је од 2008. године је институција са финансирањем из државног буџета и буџета националних мањина, што означава нове вредности у формирању културне аутономије Мађара у Војводини.
Поводом 140-годишњице рођења оснивача Словенског етнографског музеја
Отварање изложбе је 4. јула 2017. у 19 сати
Др Ника Зупанича, научника, музеолога, политичара и родољуба, „оца“ данашњег Словенског етнографског музеја и данашње Катедре за етнологију и културну антропологију Филозофског факултета у Љубљани, животни пут водио је – на прелазу из 19. у 20. век – из родног села Грибље у Белој Крајини прво на школовање у Ново Место и даље на студије историје, археологије и географије у Беч. Докторирао је 1903. године са тезом Die Ankuft der Slowenen in Süden (Долазак Словена на југ) и затим отишао на студије антропологије у Минхен, Цирих и Базел. Због својих политичких и научних погледа, напустио је тадашњу домовину, Аустроугарску, и преселио се у Краљевину Србију, где је био запослен од 1907. до 1921. године као кустос, прво у Народном, а потом у Етнографском музеју у Београду. Његов научни и музејски пут преплитао се са политичком активношћу. Политика га је за време Првог светског рата, као члана Југословенског одбора, одвела преко Лондона у САД, а после рата и на Мировну конференцију у Париз. Зупаничев живот и рад, неколико година текли су на релацији између Љубљане и Београда, као и између науке и политике. Сплет срећних, а и понеких ненаклоњених околности, затим стручне и политичке везе које је имао, помогле су му да 1921. године оснује Етнографски институт у Љубљани, који је 1923. године прерастао у Етнографски музеј, односно данашњи Словенски етнографски музеј. Био је управник Музеја до 1940. године, као и уредник научног часописа Етнолог, који је почео да излази 1926. године. Године 1940. био је именован за првог професора за предмет Општа и народна етнологија на Универзитету у Љубљани, где је предавао до 1957. године.
Етнолог, историчар, физички антрополог и палеоетнолог, др Нико Зупанич је својим бројним радовима упознавао домаћу и светску стручну јавност, пре свега с етничком историјом и етнолошким и физичко- антрополошким карактеристикама народа и људи који су живели на просторима Јужног Балкана, као и у његовој родној Белој Крајини. И на научном и на политичком подручју залагао се за словенску узајамност и југословенски унитаризам – зато је истовремено био омиљен, а важио је такође и за спорну и политички гоњену особу. О животу и раду Ника Зупанича доста је објављивано ̶ последњи пут поводом 130-годишњице његовог рођења, када је Катедра за етнологију и културну антропологију Филозофског факултета Универзитета у Љубљани издала зборник – Нико Зупанич, његов рад, време и простор.
Изложба поводом 140-годишњице рођења др Ника Зупанича представља нека места и људе који су га дефинисали као истраживача, музеолога, политичара и човека.
Посебни отисци прилога др Ника Зупанича, објављени у бројним домаћим и иностраним публикацијама, службени документи и његови приватни предмети, воде нас од родног села Грибље преко Љубљане до Беча, затим у Београд, Загреб, Атину, Рим, Париз, Лондон, Брисел, Праг, Берлин, Њујорк, Кливленд, Софију, Букурешт… и назад, у родну Белу Крајину. Зупанич је у свом животу био у контакту са бројним научницима, политичарима и уметницима. Зато, ходом кроз изложбу, срећемо Отона Жупанчича, Антона Ажбета, Јована Цвијића, Михајла Пупина, Николу Пашића, Богумила Вошњака, Томаша Масарика … као и становнике Жумберка, Беле Крајине, Косова, Хрвате у Грчкој, бугарске и турске војне заробљенике и многе друге које је др Нико Зупанич проучавао и фотографисао на својим теренским истраживањима.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Отварање изложбе је у четвртак, 15 .јуна у 19:30 сати.
Ана Петровић рођена је у Крагујевцу 28.фебруара 1970. године.
Дипломирала је на Фаултету примењених уметности и дизајна 1995. на одсеку Дизајн текстила.
Радови који карактеришу Анину уметност су увек инспирисани љубављу и Ана је шири, ту љубав, као непресушни извор, на сликама, предметима примењене уметности и сувенирима.
Након осмогодишњег рада на Мећавнику који је комплетно осликала, Ана је наставила да ради слике које у континуитету излаже у земљи и иностранству.
Љубав ће седми пут исијавати са зидова галерије Етнографског музеја.
Ана ће на изложби чији је назив Љубав ће преживети, представити слике рађене технком акрил на платну и одевне премете са њеним мотивима.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
У уторак, 9. маја 2017. у 19 сати изложбу ће отворити др Иван Ковачевић.
Претеча компаније ЛЕГО основана је 1932. године, у данском селу Билунд, када је столар Оле Кирк Кристиансен започео посао производње мердевина и даски за пеглање. Убрзо је Оле почео да од остатака материјала прави дрвене играчке, а само две године касније компанија преусмерава своју индустријску делатност, оријентише се само на производњу играчака и добија име “ЛЕГО”– скраћеницу насталу од две данске речи “леп годт”, у преводу “лепо се играј”. Размишљајући о новим материјалима, отпорнијим од дрвета, Оле схвата да пластика, као материјал чија је масовна производња почела после Другог светског рата, пружа невероватне могућности. Након година експериментисања, ЛЕГО коцка је 1958. добила данашњи облик, чврстину, компактност и издржљивост, што је отворило пут бескрајним могућностима грађења и креирања. Кроз породични посао, три генерације Кристиансенових створиле су ванвременску играчку – ЛЕГО коцке које имају неограничени потенцијал у игрању, представљају дугогодишњу забаву за све узрасте, алатку за развијање маште, креативности и учења.
На излозби ћемо приказати како је ова популарна играчка стигла у Србију (Југославију) и како је од шездесетих година, када је ЛЕГО званично ушао на југословенско тржиште, па до данас текао његов комерцијални живот: како се добављао, продавао, рекламирао. Такође ћемо приказати и начине на који је ЛЕГО био коришћен у игри, у приватним просторима, јер је игра са овим коцкама обележила детињство, разигравала машту и обликовала игру више генерација деце, који су рођени и одрастали у Југославији и Србији.
Фотографије са изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Субота 13. мај 2017.
I радионица од 10:30 до 12:30 h (нема више слободних места)
II радионица од 12 до 13 h (нема више слободних места)
III радионица од 13:30 до 14:30 (нема више слободних места)
IV радионица од 15 до 16h (нема више слободних места)
Изложба посвећена педесетогодишњици Азербејџанског музеја тепиха
Отварање изложбе је у четвртак, 1. јуна 2017. године, у 13 часова
Изложба Трајне вредности представља одабране експонате из Азербејџанског музеја тепиха, у чијим се фундусима налази више од десет хиљада инвентарских јединица. Као један од првих музеја у свету специјализованих за прикупљање, чување и излагање тепиха и ткачких производа, Музеј тепиха има изврсну колекцију различитих врста производа декоративне и примењене уметности, захваљујући чему може јасно и речито да прикаже материјалну културу Азербејџана.
На изложби се приказују теписи и ткачки производи из XIX и с почетка XX века израђени у глатким и косматим техникама, као и теписи које је дизајнирао изузетан научник и уметник, оснивач науке о ткању тепиха и оснивач Музеја тепиха, Латиф Каримов. Изложени су и експонати из XIX века – предмети од метала, уметнички вез и традиционалне ношње. У три витрине открива се улога тепиха у свакодневном животу различитих слојева становништва, његов значај у духовном и естетском смислу, где је тепих, без обзира на материјално стање породице, био доминанта која формира ентеријер, било да се ради о градској или сеоској кући, или пак о шатору (alachig). Тепих је био одраз духовних и религијско-магијских веровања, која су играла пресудну улогу у формирању естетског укуса. Композиције тепиха су током векова постајале све савршеније. У орнаменту, који је настао као резултат вишевековне селекције и развоја, огледају се елементи древне магије и фолклора. Људи су веровали да симболи и свети знаци приказани на тепиху привлаче благостање и срећу у кућу, штите од урока и болести. Јединствено естетско окружење у ком су људи живели одразило се на све врсте примењене уметности. Ту се могу видети и фино украшени предмети од метала, раскошан вез изведен различитим техникама, као и традиционална ношња која одражава идеју о идеалним пропорцијама источњачких жена.
Како ове године Музеј слави 50 година постојања, изложен је и мали колаж фотографија које приказују различите фазе историје музеја, који је током свих ових година живео у различитим зградама и изложбеним просторима. Латиф Каримов, као оснивач музеја, ткач тепиха и учитељ који је окупио читаву плејаду музејских радника, истраживача и уметника, има главну улогу у том фото-колажу.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
У оквиру Манифестације Грчки дани у Београду, у Етнографском музеју ће бити изложене репрезентетивне реплике предмета из Бенаки музеја у Атини. Реч је о најстаријем грчком приватном музеју Антонија Бенакија (1873-1954), пасионираног колекционара уметничких предмета грчке, персијске, кинеске и турске културе. Музеј је посебно познат по колекцијама накита из хеленистичког, византијског и поствизантијског периода, као и уметничких дела из Египта из ранохришћанских времена, укључујући и чувене портрете из древног града Фајума.
Витинанке
Витинанке представљају врсту украјинске народне декоративне уметности која има дубоке и богате корене. То су сижејни и шаролики украси за куће, исечени маказама или изрезани ножем у облику ажура и силуета од белог и шареног папира. Њих су користили за украшавање зидова, прозора, полица, каљевих пећи, камина и пећи.
Украјинске народне папирне витинанке као украси сеоских кућа појављују се средином 19. века. Орнаменти традиционалних витинанки су углавном геометријски и биљни, понекад се срећу антропогене и зооморфне фигуре, слике свакодневних предмета, архитектуре и слично. Папир се при изради витинанки пресавијао два, четири или осам пута, што је омогућавало да се створе чврсте структуре, композиције.
Витинанке су највише распрострањене на Подољу, Подњепровљу и Прикарпатју. На Подњепровљу њих су често допуњавали и кућни цртежи. За Подоље су карактеристична два типа постављања витинанки на зидове – као тапете или као тепих. На Прикарпатју су их лепили као уздужне траке на плафону, по гредама, испод прозора. Витинанке су комбиновали са кожним украсима, зидним цртежима, вишивкама, што је богатило облике и орнаменталне мотиве.
Савремене витинанке више нису само сеоски производи и кућни украси. Они се користе као новогодишњи украси за излоге и прозоре. Савремени уметници се све чешће прихватају посла израде витинанки и мотива народних образаца, јер они поседују неуобичајену снагу декорације и слика, само њима је својствено силуетно обликовање, ритмичка изражајност образца, симетрија огледала, лаконизам и логичка кохерентност међу материјалом, обликом и техником израде.
Петривка
Свој назив ова врста сликања добила је од назива села Петривка, у коме је настала и постоји и данас. Оваквим орнаментима украшавали су намештај, посуђе, пећи, димњаке, па чак и зидове кућа. При томе је практично свако у овом селу у Дњепропетровској области умео да слика овакве чудне облике. А латице и листови се у вештим рукама склапају у неочекивано цвеће, слике худике, грожђа, птица из бајке, чак и људи.
Традиција украшавања животног простора и одеће петривским сликањем настала је у Украјини још пре појаве хришћанства. Људи су веровали да се у лепим орнаментима крије магична снага, која штити власнике од злих сила и недаћа. Ево зашто су петривским осликавањем амајлија исцртавали оружје или запорошке Козаке.
Савремена техника оригиналног петривског сликања појавила се у 17. веку заједно са доласком првих досељеника у село Петривку у Дњепропетровску област. Од тог тренутка сликање петривке постало је неодвојиви део украјинске свакодневнице. Људи су градили светле куће и украшавали их прелепим цветним цртежима, стварајући цео уметнички ансамбл, јер се украшавала не само унутрашњост куће (зидови и пећи), већ и спољашња фасада, а онда и посуђе, свадбене шкриње, намештај и други прибор за домаћинство.
Власнике оних кућа које нису биле украшене јарким орнаментима, у селу нису поштовали, сматрајући их морално сиромашним и недостојним чак ни поздрава.
Али оно што је занимљиво је прибор за сликање! Четкице су самостално правиле занатлије од мачје длаке ошишане са грудног коша. Захваљујући таквом инструменту фарба се равномерно наносила, а орнаменти су били уредни и лаки. Често се цртеж осликавао и прстима.
Занимљиво је да се боје за петривско сликање никада не мешају. Розе, жута, плава, црвена и зелена – све су дизајниране тако да унесу у цртеж ентузијазам и природну лакоћу. А пошто су се боје често правиле од природних материјала, петривско сликање било је кратког века. Зато су се сваке године уочи великих празника стари цртежи скидали и куће су се украшавале новим шареним амајлијама. Тако се из године у годину село расцветавало у новим бојама и маштовитим шарама.
Разноврсност цвећа, лишћа, бобичастог воћа одушевљава, подстиче да се сатима разгледају ремек-дела народног сликарства. Није чудно што је 2013. године ова јединствена уметност ушла у списак културне нематеријалне баштине Унеска.
О уметници
Олесја Вакуленко је уметница, дизајнерка, чланица Националног савеза мајстора народне уметности у Украјини и најмлађа чланица уметнички настројене династије Вакуленко – Самарски.
Има 26 година, уметница је, дизајнерка. Родила се у Харкову. Њени родитељи – Тамара и Олександр Вокуленко су мајстори сликања петривке. Њена бака Гана Самарска била је ученица сликарке Катарине Билокур. „Боје и четкице биле су прво за шта је могла да се ухвати. У детињству није могла да замисли да људи могу да не сликају“.
Завршила је Харковску државну академију за дизајн и уметност на специјализацији „Уметничко моделирање тканина“ 2012. године и добила диплому са одликом и квалификацијом магистра дизајна. Након завршене академије Олесја се активно бави уметношћу, ради на сликању „витинанки“ – украјинске декоративне уметности, ради и на изради графике за књиге и панел слика, батика, бојењу одеће, графичком дизајну, а такође организује радионице за одрасле и децу.
Олесја редовно учествује у разним регионалним и националним изложбама, 2013. године имала је самосталну изложбу „У сусрет сунцу“ у КОЦ „Кућа Нинберга“ у Харкову. Те године постала је и члан Националног савеза мајстора народне уметности. Три године (2012. 2013. и 2014. године) била је стипендиста једне од стипендија председника Украјине за младе мајсторе народне уметности. 2014. године изашла је збирка песама А. Сорбата „Пут до куће“ коју је илустровала О. Вакуленко. Те године основала је и сопствену радионицу намењену ручном осликавању ексклузивне одеће и посуђа.
Илустровала је преко десет књига за извачке куће у Харкову, Кијеву и Лавову. Прoшле године основала је радионицу намењену ручном осликавању ексклузивне одеће и посуђа. Аутор је прве украјинске антистрес-бојанке за одрасле „Ја волим Украјину“. Средином априла презентовала је бојанку „Украјински митолошки свет“. На сваком цртежу приказан је неки лик украјинске митологије или обреда.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Пројекат Одсека за занате и домаћу радиност Етнолошког одељења Музеја Војводине, развијан је под радним насловом Архаизми текстилних традиција или Мултиетничка слика традиционалног ткања у Војводини.
Актуелна презентација Старинска ткања и заборављени преплетаји баца светло на поједине архаизме из текстилних фондова кроз њихове форме и функције које су одавно изобичајене, те сада углавном непознате савременицима. Изузетне споменичке вредности покретне материјалне текстилне културе овде су и у фокусу заштите нематеријалне културне баштине. Изложене музеалије представљене су у одговарајућем садржајном и хронолошком контексту архивских фотографија; како би реална и имагинарна значења ових архаизама могла изронити из дубина фондова традиционалне симболике. Стога ово може бити прилика да се сагледа низ анахроних призора са музеалијама (из средине 19. и првих деценија 20. века) репрезентима хетерогених текстилних традиција Војводине, у тематској експозицији, у 2014. години.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Отварање изложбе је у уторак, 14. фебруара 2017. у 19 часова.
Изложба вунених предмета, израђених техником сувог и мокрог пуста, ауторке Смиљке Мишковић. На изложби су представљени савремени употребни предмети (теписи, фотеље, лустери и сл.).
Хеленска фондација за културу и Етнографски музеј у Београду приређују изложбу радова 60 најпознатијих грчких наивних сликара (Христоса Кангараса, Јаниса Теофилосa, Боста, Кети Николау, Јаниса Аморгианоса, Ники Елефтериjади и др.). Изложба ће бити отворена 9. марта у 19 часова. Дела су настајала у периоду од краја 19. до почетка 21. века и обрађују теме из грчке историје, традиције и свакодневице у вртлогу градске верве, али и мирнијег сеоског живота на острвима и у залеђу. На изложби ће бити представљене слике које нас враћају у прошлост и просторе једне заборављене Грчке за којом толико чезнемо. Изложба је са великим успехом приказана у Цариграду, Једрену и Риги а сада, у овим за културу суморним временима, стиже и у нашу престоницу на радост београдске публике.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
На изложби су представљене фотографије савременог Ирана, илустрације иранских уметника и уметничке рукотворине.
На отварању наступа група Нагме из Исфахана која изводи традиционалну иранску музику.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
На изложби су представљени факсимили фотографија обједињени темом Деца Русије: осврт на столеће. Гледана кроз објектив етнографа-фотографа пред посматрачем се ниже галерија портрета припадника народа Руске Царевине на размеђу ХIХ и ХХ века: фотографије дочаравају ток одрастања детета у традиционалном друштву од раног детињства до адолесценције. Изложба представља својеврсни мост преко столећа, који спаја децу из прошлости са новим поколењем.
Изложени материјал садржи копије радова тако чувених истражовача, уметника и фотографа као што су Ф. Я. Кон, Д. А. Клеменц, А. А. Макаренко, који су описивали живот народа Сибира, Е. А. Љацким и Н. М. Могиљнскимој, који су описивали живот у руским, карелским и украјинским селима, Д. И. Јермаков, који је радио на Кавказу крајем ХIХ и почетком ХХ века, И. Н. Смирнов, И. К. Зеленов, С. И. Руденко, познатих по својим колекцијама радова о Поволжју и Приуралској области.
Снимци, на којима су приказана деца у контексту свог етничког простора увек скрећу највише пажње. Дете ухваћено у кадар постаје централна фигура снимљене сцене: било да је то киргиски дечак на коњу између одраслих јахача, или стидљива башкирска девојчица поред мајке. На тим снимцима, портретима или сценама из свакодневног живота, присутна су лична дешавања, видно се испољавају суптилне нијансе понашања, које није могуће пренети језиком штампаног текста.
,,Музеј старине“ Наталије Леонидовне Шабељске – је најблиставија појава руског колекционарства. У музеју који се налази у Москви, на углу Садове и Бронске у породичном дому власнице, налазило се око четири хиљаде предмета. Међу њима је и јединствена колекција руских народних ношњи из губернија европске Русије. У колекцији Н. Л. Шабељске су се чували предмети велике уметничке вредности везани за свакодневни живот од текстила, дрвета, кости, керамике, метала, стакла. То су узорци веза и чипке, црквеног веза и скупих тканина, као и дуборезом украшен вретена, прибор за предење, ковчежићи од слоноваче, накит, плочице, играчке од глине и дрвета и т.д.
У току 1890-их г. колекција ,,Музеја старина” је више пута била приказивана у Русији и иностранству. Међу најамбициозније пројекте треба убројати изложбу у Историјском музеју у Москви, уприличену у част отварања VIII Археолошког конгреса (1890), организовану у Петербургу у Николајевском дворцу на изложби Црвеног Крста за помоћ гладнима (1892). Снажан одјек колекције је изазвала на Светској изложби у Чикагу, као и у другим градовима САД (1893), а одмах затим – у Бриселу и Антверпену (1894). На Светској изложби у Паризу 1900 г. колекција Н. Л. Шабељске је добила бронзану медаљу.
Значајан део колекције ,,Музеја старине” (око 2250 предмета) данас се чува у Руском етнографском музеју. Посебан понос колекција су предмети народне ношње: рукави и сарафани, шугаји, прслуци, женска одећа за појас, кецеље, појаси, шушпани – као и разнолики типови оглавља и украса. У колекцији има око 240 највреднијих оглавља: вологодска свадбена круна, торопецки шишак, нижегородски кокошники великих димензија са шљокицама од сеченог седефа, каквима су украшене и мале тверске потпетице, архангелски и вологодски венци, јужноруске челенке.
Колекција се одликуе високим степеном репрезентативности разних локалних традиција у одевању руса (комплет с прегачом, сарафаном, сукњом на пруге). Велики део експоната су уникатни предмети, како због коришћења скупих материјала (тканина, бисера, седефа, златне нити), тако и због сложности технологије и врхунском нивоу израде (вез, ткање, златовез, преткивање), као и по историјској и уметничкој вредности.
У фонду Етнографског музеја којег чини преко 50.000 етнографских предмета традиционалне културе Срба и осталих народа са простора Србије и ширег Балканског простора из периода 19. и 20.века, издваја се група од 1200 музејских предмета на којима су обликовани мотив и слова и словних натписа. Ови специфични мотиви изведени на предметима материјалне, друштвене и духовне културе представљени су на изложби у више различитих облика: као појединачно слово или иницијал, монограм – композиција иницијала и украсног, хералдичког или симболичког мотива, у облику имена и презимена или имена и звања, краћег или дужег натписа.
Основну карактеристику издвојене грађе представљају разноврсни предмети, који се према примарној употреби у свакодневном животу и према етногеографском пореклу, у Етнографском музеју чувају и истражују у оквирима систематски формираних музејских збирки: Привреде, Заната, Покућства и посуђа, Текстилног покућства, Народних ношњи, Справа и помагала, Музичких инструмената, Накита, Оружја, Предмета уз обичаје, Народних знања и веровања и осталих збирки.
Поред тога, разноликост садржаја и форми натписа на овим предметима нагласили су и комплексна значења која су етнографски предмети и натписи на њима имали у традиционалном животу појединца и заједнице, неовисно о њиховој техничкој, уметничкој или формалној разноликости. На изложби су приказане неке од најважнијих функција натписа:
Анализом различитих функција натписа на етнографским предметима прати се однос, развој и преплитање утемељених вредности традиционалног српског друштва 19. и 20. века са његовим тежњама за усвајањем токова савременог европског грађанског друштва и просветом као приоритетом.
Од ретке појаве словних натписа на предметима из духовне културе до велике заступљености мотива писма на предметима свакодневне употребе осликава се процес неформалног описмењавања становништва и рефлексија развоја институционалног школства и просвете. Такође представља и пример виталности српске традиције која је савремене културне тековине усвојила на специфичан начин.
Изложба канадско-српске уметнице биће отворена 29. августа 2016. у 19h у Етнографском музеју у Београду. Отварању ће присуствовати уметница Гордана Брелих као и Њ.Е. Филип Пинингтон, амбасадор Канаде који ће отворити изложбу.
На изложеним радовима може се видети њено мајсторско владање машином и преплитање слојева боја и штепова. Ауторка користи слободне потезе машином, ручно шивење, танке металне подлоге, загрејани филц, отиске, сликање воском, шивење на водорастворљивом филму, једнобојну штампу на тканини, златне фолије итд. Она скицира цртеже на тканини, а користи разне технике бојења као што су украшавање шива-крејонима, уметничким тушем, гел оловкама итд.
,,Брзе скице и тренутци инспирације подстичу ме да тежим нечим другачијем. Док нове технике пружају сталан изазов боја је снажан елемент у мом раду. то је један од главних разлога зашто моји радови добијају тај старински изглед. Присутан је осећај прошлости са сваким радом који позива посматрача да се удуби у њега и открије причу која је присутна” (наводи ауторка).
Гордана Брелих дипломирала је на Одсеку за костим, атеље Савремени костим, на Факултету примењених уметности 1987. По завршетку студија радила је у Београду као модни креатор и асистент костимографа у позоришним и филмским продукцијама. од 1991. живи у Торонту.
Излагала је у Канади, Италији, Енглеској и Француској.
У документацији Етнографског музеја чува се известан број негатива и фотографија који садрже представу православних храмова и народа окупљеног око њих. Док је на цртежима архитектуре често испред грађевине приказана људска фигура, на фотографијама је избегавана, како би се добио савршен, вечан, а не „ефемеран“ утисак. Суштински, сами споменици делују вечно тек уз живот који тече крај њих и који је привремен. Разлог снимања људи уз храмове био је у представи обичаја, најчешће прославе црквене славе, када би се сви оденули у „недељно рухо“, показујући тако различите врсте сеоског, грађанског и комбинованог одела. Цркве и манастири су на тај начин претрајавали кроз време као жиже окупљања становништва.У избору фотографских сведочанстава Етнографског музеја представили смо она која граде повесницу од најстаријих храмова преко готово свих средњовековних, до појединачних познијих храмова, па све до данашњег времена. Заједничка одлика им је непрекинут живот, на којима блесне детаљ, попут домаћих говеда, буша, магарета, државног службеног возила, сада олдтајмера, ситница на ношњи, попут веза на кошуљи, сата на ланцу или одликовања.
Гостујућа изложба Националног савета етничке мањине Русина у Србији биће представљена у оквиру манифестације Русини у Србији.
Посебну групу обреда/ ритуала у свакој друштвеној заједници чине они који означавају прелазак особе из једног статуса (друштвеног, породичног, биолошког) у други. На нови статус указују знаци које откривамо у специфичном начину одевања, кићења и понашања карактеристичну за сваку фазу животног циклуса. Обичајна пракса војвођанских Русина, забележена на снимцима (фотографијама – стакленим плочама) фотографа из породице Будински, оца Осифа и сина Јовгена, сведочи о специфичном идентитету локалне заједнице Руског Крстура, која је одлучила да га, штитећи и чувајући ову збирку, и на тај начин сачува од заборава.
Циљ ове изложбе је представљање русинске националне заједнице кроз фотографије настале од времена Првог светског рата до краја шездесетих година ХХ века, изабрани су мотиви који бележе обреде прелаза којим је одређен њихов национални идентитет, а детаљи текстила на легендама у вези су са пажљиво структуираном употребом материјала који прати животни циклус жене у локалној средини.
При одабиру фотографија пошло се од крштења, следе фотографије које прате промене у сазревању и увођењу у друштво одраслих дечака и девојчица исказане променом одевања, слике карактеристичног локалног обичаја свјат као својеврсног обреда издвајања који претходи првој причести у овој гркокатоличкој средини и генерацијском повезивању дванаестогодишњака, фотографије које пре свега прате промену статуса жене (веридбене, венчане, младе жене до рођења првог детета).
Изложба се завршава ритуалним фотографисањем са покојницима, које претходи црквеном обреду у самој кући, ношењу на гробље и сахраном.
Вишедеценијска сарадња Етнографског музеја и српских дизајнера представљена је изложбом рукавица једне од најпознатијих модних креаторки у Србији. Да се декоративни елементи традиционалне одеће и веза могу пренети и на тако важан детаљ одевања као што су рукавице, ова изложба је најлепша потврда.
У више наврата током истраживања односа форме, функције и дизајна рукавица Евица Милованов Пенезић нашла је полазиште у ризници Етнографског музеја. Управо рукавице из тих колекција нашле су свој пут до дама од стила широм света. Најпознатија међу њима свакако је британска принцеза Кејт Мидлтон, војвоткиња од Кембриџа.
Породична газдинства на обрадивом земљишту, удаљена од насеља, позната под именом салаши, још увек могу да се нађу у плодној равници Војводине. Пољопривредна производња од које су људи на салашима живели била је у тесној вези са њиховим местом становања. То значи да су се куће, заједно са свим економским објектима, налазиле на самом имању, а имање се састојало од обрадивог земљишта, воћњака и ливада. Поред повезаности становања и привређивања, важна карактеристика салаша била је њихова изолованост, односно њихова физичка удаљеност од насеља – села и градова.
Салаши Војводине су били расути широм атара, алису почетком 21. века остали насељени углавном само они који су били поред асфалтираних путева и они који су, временом, срасли са оближњим местима. Са нестајањем салаша нестао је и салашарски начин живота, који, иако се у стварности састојао од напорног рада са неизвесним резултатом, за становнике ове регије представља идеју о идили и изобиљу.
Захваљујући Љубомиру Грубићу, Владимиру Червенки и Феђи Киселичком на изложби су приказане фотографије забележене током етнолошког истраживања салаша Бачког Петровог Села(1987, 2006, 2012- 2014. године). Оне преносе емоције које се не би могле исказати речима. Поред избора фотографија изложба садржи и техничке цртеже тлоцрта основних типова салаша.
У Етнографском музеју у Београду чувају се прегаче, које чине део сеоске ношње, и кецеље које су део градске ношње.
Реч прегача потиче од прасловенске речи прег, што значи везивати. Прегача припада свакодневном инвентару женске ношње. То је четвороугаони кројени комад израђен од црне вуне, црног атласа или плиша, украшен везом памучним или вуненим концем, златном или сребрном нити; везује се око струка. Заштитни је део одеће и покрива спољни део гардеробе. Рађен је како у домаћој радиности тако и код терзија. Жена је прегачу носила током целога живота и није се појављивала без ње. Девојчице су прегаче носе преко кошуље ради заштите одеће, али и ради топлоте. У Мачви би свекрва, на други дан свадбе, опасавала невести прегачу која је од тог момента представљала њен брачни стаусни симбол. Прегаче излазе из употребе средином 20. века.
Термин кецеља потиче из мађарског језика (мађ. kocoy) и почиње да се користи у градским срединама у Србији од друге половини 19. века, с формирањем грађанске породице и с појавом послуге. Eнглески назив за кецељу – apron води порекло од старофранцуског израза naperon, што у савременом француском означава мали стољњак. Кецеља је одевни предмет који се носи на предњем делу тела. Њена улога је практична, декоративна или ритуална, а указује и на друштвени положај носиоца. Кецеље су израђиване од памука, муслина, лана, платна, коже (ковачи), гуме, а неке и с додатком олова (рендгенски техничар). Везују се око струка. Постоје два типа кецеља – оне мање, које се протежу од струка до средине бутине или мало дуже, и оне веће које покривају и горњи део тела (попут комбинезона). Велика кецеља има траку око врата (најраспрострањенији систем везивања), или траке које иду преко рамена и укрштају се на леђима и спајају с појасом.
Кецеље кроз историју
У уметничким представама древних народа танка је линија између кецеље и парчета тканине које се обмотава око кукова. У античкој Грчкој, на острву Криту, богиња плодности је приказана с кецељом, а кецељу су носили и асирски свештеници. Оне које су припадале египатским фараонима биле су украшене драгуљима. У Европи, у средњем веку, највише су их носиле домаћице, трговци, занатлије и црквена лица. Енглески бербери су, на пример, носили кецеље на коцкице, док су кецеље каменорезаца биле беле боје како би се на њима што мање видела бела прашина која се стварала приликом обраде камена. Обућари су носили црне хаљине као заштиту од црног воска који су користили у раду. Месари су носили плаве пруге, батлери зелене. Плаве кецеље су обично носиле ткаље, праље и баштовани. Од 16. века кецеље су прихваћене и као модни детаљ и богато се украшавају. Популарност ношења кецеље се током година повећавала и смањивала, зависно од модних трендова.
Иако је кецеља била популарна међу домаћицама, тек касних четрдесетих година 20. века постаје икона америчких, а касније и наших домаћица, симбол породичне идиле. На масовно произведене кецеље тог времена штампају се мотиви из кухиње: шерпе и лонци, кашике, тостери, и остали кухињски предмети. Касних шездесетих жена домаћица излази из моде и уступа место модерној жени која време углавном проводи ван куће. Кецеље постају симбол прошлих времена и носе их углавном старије жене.
Кецеље велики модни повратак доживљавају осамдесетих година 20. века захваљујући популарним ТВ емисијама посвећеним кувању. Кување квалитетних јела у кућним условима постаје популарно, а кецеље, због своје практичности, постају неизбежне. Данас кецеље у кухињи носе и жене и мушкарци, током кувања и прања посуђа, за послове које су у прошлости углавном обављале жене.
Прегача или кецеља је сачувала своју првобитну заштитну функцију, и подједнако је користе оба пола (месари, келнери/це, бербери, собари/це, продавачи/це и сл). Савремене кецеље красе различити натписи и дизајн, а најчешће садрже само лого одређене фирме.
На изложби су приказани обичаји и традиција сеоског домаћинства у свакодневици. Сакупљање сена, рад на њиви, у воћњаку, предење вуне, припремање оброка, косидба траве или тренуци одмора само су неки од призора који се могу видети. Изложено је педесетак црно-белих фотографија, које су настајале у периоду од 1985 до 2011. Фотографије собом носе истинске приче и граде споменар који може да препозна свако ко је бар једном био на селу.
Новинска агенција Бета поводом организовала је 13. регионални конкурс за најбољу медијску фотографију на који је пристигло је 379 радова од 90 аутора, медијских професионалаца, из девет европских земаља. Као и ранијих година, уз доделу награда биће отворена изложба најуспелијих фотографија са овогодишњег конкурса. Жири је прву награду доделио фоторепортеру Фото колектива Камерадес Марку Рисовићу за фотографију “At theborders of Europe” (На границама Европе), а другу награду слободном фоторпортеру Матеју Повшеу за фотографију “Smugglers arrest” (Хапшење кријумчара). Трећу награду и уједно и награду публике добио је фоторепортер македонских новина “Слободен печат” Борче Поповски за фотографију “A boy cries for his sister while she is helped by policeman” (Дечак плаче за сестром док јој полицајац помаже). Конкурс су подржале компаније Имлек, Бамби, Књаз Милош, Сонy, Хотел Зира и CocaCola. Ове године Бета и њен конкурс за најбољу фотографију придружили су се кампањи “Продужи живот” и акцији “Најважнији позив у животу”, која промовише донирање органа и има за циљ да постигне национални консензус о потреби доношења новог закона о трансплантацији.
Изложбом New spirit of Heritage / Савремен живот културног наслеђа, чије отварање нас очекује, управо на рођендан модног студија Click, 13. јуна, организатори желе да укажу на чињеницу да је одевање у уској вези са традицијом и развојем једног друштва.
Стварање одеће је, поред временског преплитања, изложено и просторном утицају. Као део културе и обичаја једног народа одевање потиче како из оригиналног тако и из позајмљеног. Када је одевање модерно то преплитање домаћег и страног постаје нарочито видљиво јер мода путује брзо и делује глобално.Културно наслеђе даје „живост“ моди, а мода живот савремном наслеђу.Мода представља савремени културни израз једног друштва, средство културне размене и дијалога. Управо из тог разлога на овој изложби ћемо се подсетити пројеката које је MS Click реализовао у сарадњи са Етнографским музејом од 1994 године, али видећемо и неке нове моделе реализоване од стране домаћих и иностраних дизајнера чија инспирација је специјално за ову прилику била традиција наших простора.
Отварање изложбе одржаће се 2. 6. 2016. у 19 часова
Изложба јелека од метала настала је као израз ликовног истраживања и уметничког приступа једном традиционалном одевном предмету. Ови експерименти у обликовању текстила резултат су комбиновања конвенционалних материјала и већим делом металног отпада. У овој рециклажној игри одбачени метални материјал добија нову улогу и верно представља оригинални етно утисак у савременој интерпретацији. Ликовност и естетика јелека овде је преведена у скулптуралну форму, уметнички објекат који је постављен у ванвременски контекст. Изложба у Етнографском музеју у Београду представља наставак истраживања започетог 2004. године – комбинацију старих и нових радова.
Изложба представља студентски рад на антрополошком истраживању положаја и улоге жене, тј. односа према жени онако како је она представљена у рекламама које се емитују на телевизији. Изложбом се презентују традицијски и модерни културни наративи о жени и њеној улози у породици и свкодневици уопште. Ауторка полази од неколико кључних друштвених и културних стереотипа о жени и презентује њихову употребу у савременим телевизијским рекламама.
Изложба је реализована уз подршку уз подршку Амбасаде Канаде у Београду
Култура Нунавута на текстилу је колекција коју су креирале жене с језера Бејкер, из инуитског села западно од Хaдсон залива канадске територије Нунавут. Власница колекције, госпођа Џудит Вaрни Бурч, представља ову изложбу на глобалном нивоу.Користећи јаке контрасте и пуне линије боја, инуитске жене осликавају традиционалне сцене лова и енигматских симбола, значајних за своју културу. Без писаног предања, Инуити су користили таписерије да би преносили своју историју и веровања. Језеро Бејкер, западно од залива Хaдсон, на канадској територији Нунавут, с 1500 становника, сматра се староседелачком аутономном регијом, коју често називају и ,,кровом Северне Америке”. На територији Нунавут живи 30.000 становника, првенствено инуитског порекла. По величини је приближна западној Европи, слабо насељена, и представља једну од најзабаченијих регија на свету.
ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Већ више од хиљаду година Инуити (Ескими) живе у регији која се данас назива Северна Канада. До почетка XX века, њихов начин живота није био нарушен, а њихови ограничени контакти с Јужном Канадом сводили су се на повремену трговину и пар мисионарских експедиција. Инуити су осетили велике промене и културолошки преокрет средином XX века, комбинацијом природних фактора и неминовном модернизацијом.Озбиљне флуктуације у традиционалним техникама лова и риболова довеле су њихов номадски начин живота скоро до колапса, а многе групе су искусиле сиромаштво и глад. Уз то, пад цене крзна на светском тржишту одузео им је један од главних извора прихода. Канадска влада се умешала и охрабрила формирање сталних насеља у регији Арктика, око места где се трговало, а где су постојале мисионарске цркве и полицијске станице. До 60-их година прошлог века скоро сви Инуити су живели у овим заједницама које су имале школе, медицинске институције и продавнице. Ипак, због модерне економије, Инуити су се нашли у ситуацији где ниједна од њихових традиционалних вештина преживљавања није била од користи. Могућности запошљавања биле су врло ограничене, мало Инуита је разумело енглески или француски језик, а постали су зависни од социјалне помоћи. Током тог периода промена, део канадских службеника запослених у владином сектору на Арктику, приметио је да су Инуити поседовали вредну вештину која би могла да унапреди њихову економску ситуацију – урођени таленат да ткање претворе у модне детаље и материјале који су били локално доступни. Како би преживели у негостољубивој клими Арктика, Инуити су развили спонтану креативностнасталу из потребе за прављењем алатки и одеће од природних материјала. Те вештине, прилагођене условима модерног живота, брзо су претвориле номадске ловце у уметничку нацију. Од 50-их година прошлог века, у неколико села на северу Канаде, уз помоћ канадске Владе основане су инуитске уметничке задруге. Скулптуре од камена, слоноваче и кости, представљају уметничке вештине у инуитском свету, и врло брзо наилазе на велико одобравање. Како су популарност и комерцијална вредност инуитских скулптура охрабрујуће расле, графички уметници су почињали да остављају свој траг, па су тако постепено и текстилни уметници бивали истакнутији. Данас, уметност је један од најзначајнијих извора прихода у Нунавуту, а скоро сваки трећи Инуит укључен је у уметничку заједницу.
ОД ТКАЊА ДО УМЕТНОСТИ
Употреба женских традиционалних вештина шивења тј. примена у стварању текстилне уметности, појавила се у насељу језера Бејкер, у Нунавуту, 60-их година прошлог века. Након прављења вунених рукавица, чарапа и одеће, шваље су користиле остатке шарених комада текстила како би направиле слику коју би окачиле на зид. Прихватањем новог начина уметничког изражавања, жене са језера Бејкер су своје уметнине користиле као медијум за преношење стотинама година старих обичаја и створиле су јединствени канадски идентитет ове уметности. Традиционално, шивење је било витална вештина преживљавања Инуита који су живели од своје земље. Жене су стругале и жвакале кожу карибуа и фоке како би их омекшале у процесу креирања одеће, а тетиве би користиле као нити. Домишљатост жена и вешто шивење претварало је животињску кожу у одећу, покриваче, шаторе, па чак и у пловила, као што је кајак. Цела породица је зависила од умећа жениног шивења, од мужева који су ишли улов, док су се бебе криле у мајчиној јакни – парки. Током дугих зимских месеци, док су мајке у иглоима украшавале своје јакне и одећу раскошним шареним детаљима, њихове ћерке су, посматрајући их, училе да шију. Све ове старе вештине пренеcене су у модерну текстилну уметност данашњих инуитских жена. Ове даровите шваље с лакоћом преносе своје изражене и сложене способности на модерне слике на којима осликавају животиње Арктика, начин живота Инуита и духовне перцепције својих предака.
Изложба под називом Гуњ, јелек, прслук приказаће процес трансформације овог одевног предмета од архаичног, традиционалног до савременог. Гуњеви и јелеци, хаљеци свакодневног и свечаног традиционалног одела, ношени су на целокупној територији Балканскг полуострва и Панонске низије. Циљ поставке је да се кроз музеолошку презентацију укрсте две перспективе: термин гуњ као информатор и временски, просторни и етнички оквир условљен рецентним музејским материјалом.
Представљањем одабраних предмета из збирки народне ношње Етнографског музеја у Београду, набављених у временском периоду дужем од стотину година, афирмишемо гуњ и јелек као елементе материјалног културног наслеђа.
Од свог оснивања Етнографски музеј у Београду прикупља, истражује и чува од заборава накит − веома важан сегмент културне баштине. Збирка накита Етнографског музеја у Београду броји близу 3000 предмета.Подељена у неколико већих целина: накит за главу, накит за груди, накит за руку и накит за струк. Овом приликом представљамо колекцију прстења која је најбројнија (383 предмета) и која то својим значајем свакако заслужује.
Прстење је накит који се среће широм света. Док су некедруге накитне врсте заступљене само у појединим областима,или само код одређеног слоја становништва, прстење носеграђани и сељаци, млади, средовечни и најстарији, сиромашни и имућни; носи га православно, католичко и исламско становништво. Основна одлика тог накита је разноликост примењеног материјала у његовој изради, мноштвооблика, техника израде и украшавања, као и разноврснанамена.
Прстен је у средњем веку био ту да украси човека, укажена његов значај и материјално стање, да га сачува од злихутицаја, мистично споји с другом особом и послужи каопечат у датом тренутку. То важно место у животу човекапрстен заузима и данас. Он је човеков стални пратилац,оно мистично ,,нешто‘‘ у облику круга, без почетка и краја.
Каталог прстења је први у низу каталога колекција из Збирке накита који ће на крају чинити комплетан Каталог Збирке накита Етнографског музеја у Београду.
Отварање изложбе је у петак 12. фебруара у 19 сати
Својом 36. самосталном изложбом ауторка је обележила 20 година самосталне излагачке активности. На изложби је представљено 23 рада који представљају иновативни спој графичких и сликарских техника инспирисаних културним наслеђем у коме се спајају Оријент и хришћанство. Једна од великих тема Анамарије Вартабедијан је планина Арарат, митско место где се по предању насукала Нојева барка.
Музички програм: Катарина Качунковић и Вартан Баронијан
Јерменска поезија: Ануш Балајан
Изложба СКИЦЕ представља ретроспективу костимографских илустрација Драгане Вучетић, произашлих из њеног вишегодишњег рада као костимографа и аутора модних и позоришних илустрација. Изложени материјал чине костимографске скице изведене различитим сликарским техникама, прилагођеним и инспирисаним драмским текстовима и пројектима у току којих су настајале. Посматрајући их као појединачне фазе, долази до изражаја истраживачки процес и тежња ка самоиновацији, јер се уметница не надограђује, већ сваком тексту приступа са новим истраживачким ентузијазмом. Иако стилски различите, њене скице сједнињује препознатљив рукопис аутора. На тај начин Драганине костимографске скице осим што потцртавају карактере ликова, добијају и квалитет самосталног уметничког дела, бележе промене од реализма и експресионизма, ка све радикалнијим стилизацијама, до разлицитих импровизација.
ДРАГАНА ВУЧЕТИЋ биографија
Драгана Вучетић је рођена 1981. године у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду 2005.године, на одсеку Сценски костим. Магистарске студије је завршила 2008. године, на Универзитету у Конектикату(University of Connecticut), у Сједињеним Америчким Државама, где је затим наставила да ради као позоришни костимограф и илустратор.
Костимографске скице излагала је на групним изложбама у земљи и иностранству, међу којима издвајамо:2015. Costume At The Turn Of The Century, Bakhrushin State Central Theatre Museum,Мосва; 2014. Границе тела, Културни центар Београд; 2011. Одраз-Нова значења М.П.Барили, Музеј примењених уметности у Београду; 2009. Clambake,Lincoln Center, Њујорк; 2008. Design Showcase West Freud Playhouse, Лос Ангелес; 2007. Птице Прашко квадријенале, Праг…
Добитник је награде Connecticut Repertory Theatre Patrons Award.
Од 2012. до 2013. године радила је као сарадник у настави на Факултету примењених уметности, модул Сценски костим .
Тренутно је запослена као стручни сарадник на Висој текстилној струковној школи за дизајн, технологију и менаџмент, на одсеку Дизајн текстила и одеће. Ангажована је као костимограф и сторyбоард уметник за потребе рекламних спотова. Активни је члан УЛУПУДС-а.
,,Највеће богатство ове планете јесте разноликост култура и обичаја народа који је настањују, међу њима, наравно, и нашег – српског.
Сваки од тих народа, великих и малих, у току свог дугог постојања исковао је посебан идентитет заснован на митовима проистеклим из природног окружења и историје која их је задесила.
Уметничка дела и етнографске рукотворине преносе с колена на колено та веровања руководећи се правилом које су Римљани тако лепо сажели у: Ars longa, vita brevis!-Живот је кратак, а уметност и митови дуготрајни!
Назив изложбе Преко три океана до Србије је лаконски опис класичног путешествија у коме се Одисеј увек враћа у своје село, на своје острво, на Итаку.
На изложби су приказана дела инспирисана обичајима народа дотакнутих током дуге пловидбе око света (1976–2007), али и она чија је тематика повезана с нашом, српском културом, или с општесветским бригама, на пример за загревање Земље.
Уз нека моја дела изложени су етнографски артефакти сакупљени током пловидбе чија је улога да употпуне и додатно објасне тему слике.
Највише предмета приказаних на изложби потиче из Полинезије – Меланезије, где сам провео највише времена.” (Србољуб Којадиновић)
Србољуб Којадиноић je рођен 1942. у Београду. Члан је УЛУС-а и Association des Artistes-Peintres de Saint Tropez – Grimaud. После студија, 1976. године, на једрењаку који је сам саградио, испловљава са супругом и сином према полутару да досегне појас пасатских ветрова и пређе Атлански, а затим Тихи и Индијски океан.
Поред редовних месечних дописа Илустованој политици, пише путописе Сунчано једро (1979), Седам година за три океана (1989) и Два поколења исти јарбол (2007). У сарадњи с РТС-ом снима серију Вања с океана (1982), а у сарадњи с РТЦГ
Телевизијски филм Пут око Свијета (2007).
Приликом пристајања у разним земљама учествује на више од 30 колективних и самосталних изложби.
…
Реч гламур обично се повезује са луксузом и сјајем, који окружује људе, објекте и места. Матурски балови одувек су били гламурозан догађај окружен еуфоријом, жудњом, бљештавилом и заводљивошћу. Ова изложба прати трансформације матурских балова у Србији у периоду постсоцијализма. Док су ови ритуали у току 1990-их били одређени економијом оскудице, транзиција ка капиталистичкој економији након 2000. године ставила је већи нагласак на материјална добра и визуелне ефекте. Откривене могућности потрошње обогатиле су естетичке способности појединаца, што је са своје стране утицало на гламуризацију матурских балова. Индивидуалистички универзум заслепљен визуелним искуством и самопредстављањем даровао је додатну димензију илузије овим догађајима. Изложба жели да декодира визуелни језик гламура »на српски начин« и разоткрије значење једнодневних слика луксуза, сјаја и обиља.
Пратећи програм:
23. мај од 16 до 19 часова „Модно саветовалиште“. У циљу побољшања дизајнирања слике коју будући матуранти желе да прикажу студенти Факултета примењених уметности модула Савремено одевање излазе Вам у сусрет и помажу Вам да сазнате тајне гламурозног изгледа, као и све на шта би требало да обратите пажњу када желите да заблистасте, а да то изгледа као да се нимало нисте потрудили.
24. мај од 11 до 14 часова. „Гламур на ваш начин“. Позивамо посетиоце да донесу своје матурске фотографије и одећу у Етнографски музеј и испричају нам сопствено искуство са ове прославе. Личне приче забележићемо у аудио формату, а читава грађа ће служити у даљем истраживању ових светковина.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Трагичан политички и друштвени контекст дешавања на Косову и Метохији након НАТО бомбардовања, условио је да су српски стручњаци Музеја у Приштини били приморани да у јуну 1999. прекину рад у Музеју, напусте своје домове у Приштини, нађу уточиште у Етнографском музеју у Београду и наставе свој рад са измештеним седиштем.
Циљ изложбе је да се, на основу фотографија оригиналних предмета – комплета ношњи, појединачних одевних предмета и разних врсти накита као вредних примера традиционалног рукотворства и стваралаштва негованог на простору Косова и Метохије, укаже на значај етнографске збирке и да се истакне потреба за даљим проучавањем наслеђа као дела културног и етничког идентитета.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Ова изложба слика једног сегмента у раду Милоја Марковића односи се на његову оданост традицији и њеном чувању како на платну, тако и на употребним предметима. Наиме, поред тога што осликава најразличитије предмете као што су ношња, керамика, обрамице, посуђе, чипке, шаренице и сл. Он често слика управо на оригиналним етно-предметима као што су лопар, столица, врата…. Понекад као рам за своју слику користи воловски јарам или неки други оригинални, али сликарском четкицом осликан и оживљен оригиналан предмет. Марковића зову и чуваром времена.
Посебан доживљај представља осећај тог његовог заустављеног времена. Он је сликар о коме су писали водећи ликовни критичари, снимљен је документарни филм……..Он је уметник који је ушетао путем сликарства у свет метареализма….
Милоје Марковић је сликао и предивне портрете духовњака, те осликавао фреским сликарством камење које је доносио са светих места. Комплетне изложбе су већ приказиване много пута.
Изложба Стварност илузије је посвећена управо таквом доживљају који се стиче посматрањем његових дела, али због Етнографског музеја и теме којом се музеј по природи бави, одабрани су етно-мотиви.
Милоје Марковић је рођен 1948. у Шапцу. Члан је УЛУСА. Много пута награђиван, са великим бројем самосталних и колективних изложби.
Ово је његова трећа изложба у дужем временском периоду која се поставља у простору Етнографског музеја, али први пут са стриктно изведеном темом.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић – Антић
Гостујућа изложба Српско-иранског друштва пријатељства.
Отварање изложбе је 25. марта у 19. часова
Персијски теписи представљају срж персијске уметности, у којој се огледа религија, традиција и историја свих народа који су живели на том подручју. Сваки тепих носи своју причу, изражену кроз бројне мотиве.
Персијски теписи су широм света познати по свом квалитету и великом избору дезена и величина. Они већ 3 500 година красе најразличитије подове, од номадских шатора, преко краљевских палата до савремених домова. Сваки тепих носи причу уткану и изражену кроз бројне мотиве; причу о херојству, о борби између добра и зла или, пак, осликава предео регије из које је потекао. Тако је ткање тепиха данас у Ирану најраспрострањенији занат, са процењеном популацијом од 1,2 милиона ткача који производе тепихе за домаће и интернационално тржиште.
На овој изложби представљени су вредни примерци ручно рађених персијских тепиха које смо добили посредством галерије тепиха Персеполис, галерије специјализоване за дистрибуцију и продају персијских тепиха на Балкану.
Централни експонат ове поставке је персијски тепих који представља и симбол персијске цивилизације у чијим оквирима настаје, трансформише се и следи њен развој. Тако, развој ових тепиха може се пратити од првобитних вишефункционалних прекривки номада, сеоских тепиха до стилски препознатљивих примерака насталих у уметничким, занатским центрима Исфахана, Бахтијара, Габеа, Наина, Табрица и др. У изради персијских тепиха користи се квалитетна вуна, кашмир, памук и свила а скупоцене примерке краси и златан или сребрени конац. Број чворова варира од 500.000 до преко 2.00.000 по метру квадратном. Тепих представља резултат мукотрпног труда и залагања вештих ткаља. Тако напр. ткање једног тепиха, зависно од величине, може трајати од неколико месеци до неколико година. У процесу бојења предива и даље се користе боје природног порекла што колорит чини топлим и складним. У сложеној иконографији персијских тепиха укомпоноване су личне и колективне сликовне поруке и значења чије исчитавање и тумачење и данас представља изазов стручњацима и уметницима.
Персијски теписи данас чине и вредне предмете који се чувају и у најзначајнијим музејима света. Иконографија персијских тепиха је утицала и на традиционално текстилно стваралаштво Србије. Етнографски музеј у Београду чува преко 50 000 предмета а међу њима је и колекција ћилима која броји преко 1000 предмета. На овим предметима се између осталих препознају и далеки измењени персијски утацији што нас наводи на размишљање и упућује на идеју о свеукупној повезаности и прожимању култура.
Пратећи програм уз изложбу:
26. март у 19 часова, Вече поезије, рецитује Вјера Мујовић и Прича о персијској кухињи, Мохамадреза Мотагхи.
27. март у 19 часова, Пројекција, Камером кроз Персију, 2015. године, предавач је инг. Ђорђе Аранђеловић.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Пројекат „Лековити и чудотворни извори“, чији је носилац Народни музеј Ужице, започет је 2011. године, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Пројекат је имао за циљ да кроз теренски рад на различитим локалитетима обави стручну анализу и тумачење феномена лековитих и чудотворних извора. Руководилац пројекта био је мр Марко Стојановић, виши кустос Етнографског музеја у
Београду, а сарадници-истраживачи: Ивана Тодоровић, Загорка Милићевић, кустоси Народног музеја Ужице, мр Милош Матић, виши кустос Етнографског музеја у Београду; сарадници: Маријана Николић, конзерватор Народног музеја Ужице, Марко Ђурић, кустос Народног музеја Ужице, и Младен Томашевић, етнолог-антрополог из Пријепоља.
Теренска истраживања, која су представљала прву фазу пројекта „Лековити и чудотворни извори“, започета су 2011. године, а настављена током 2012. и 2013. Истраживања су подразумевала рекогносцирање и документовање лековитих и чудотворних извора, а потом и прикупљање података од испитаника о сваком забележеном извору.
Истраживања су вршена на подручју Западне Србије, и то: града Ужица (Кремна, Мокра гора, Јелова гора, Стапари, Биоска, Бела земља, Потпеће, Злакуса, Врела), општине Чајетина (Златибор, Голово, Рожанство, Семегњево, Рибница, Јабланица), општине Бајина Башта (Рача, Вишесава), општине Прибој (Прибојска бања), општине Пријепоље (Хисарџик, Хрта, Камена гора), општине Пожега (Роге), општине Ариље (Висока), Града Чачка (Овчарско-кабларска клисура). Према најопштијој подели, извори спадају у земаљске, природне воде. Они који носе извесна лековита својства у себи називају се лековити минерални извори.
Током теренског рада рекогносцирано је преко двадесет извора и за већину се сматра да имају одређена лековита својства. Скоро сви извори који су забележени и данас живе; људи их посећују без обзира на то колика је приступачност месту где се извор налази. На изворе се излази углавном на празнике: Видовдан (28. јуна), Илиндан (2. августа), Усековање главе Светог Јована Крститеља (11. септембра), Крстовдан (27. септембра). Људи верују у лековитост ових извора, па их користе за очи, кожна, кардиоваскуларна, коштана, нервна и разна друга обољења.
Типологија извора који су истражени може се извршити најпре по њиховом називу, а потом по функционалности, тј. употребљивости и доступности. Извори у Златиборском округу често носе назив по неком мушком свецу. Најзаступљенији су Савини (Св. Сава) и Јованови (Св. Јован) извори.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Изложба ручних радова чланица Кола српских сестара Свети Сава из Београда. Отварање изложбе је у петак, 13.02.2015. године, у 13 часова.
На изложби ће бити приказани репрезентативни радови нашег народног умећа.
У пригодном програму ће учествовати, глумица Јелена Жигон, господин Љуба Манасијевић и флаутисткиња Софија Спасић.
Изложба ће бити отворена до 20. фебруара 2015.
Фотографије са отварања излжбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Изложба се организује с циљем промоције традиције међу младима и савременог дизајна у функцији очувања традиционалних мотива и културног наслеђа Србије.
У оквиру изложбе биће представљене рукотворине Етно мреже и oрганизована додела награда за најуспешније младе дизајнере који су у сарадњи са произвођачима Етно мреже одговорили на конкурс за савремени дизајн заснован на традицији.
Свечана додела награда младим дизајнерима биће одржана у четвртак, 12. фебруара од 12 сати у галерији Етнографског музеја
За најбоље оцењене дизајнере обезбеђене су вредне новчане награде као подстицај за укључивање младих у очување традиције.
Етно мрежа је национално струковно удружење окупља организоване групе жена (удружења и задруге) које се баве рукоторинама. Удружење је формирано 2005.године с циљем оспособљавања жена и младих за тржишну производњу рукотворина и тренутно укључује жене из 20 општина из свих крајева Србије.
Етно мрежа реализује ову изложбу, уз подршку Етнографског музеја, Националне алијансе за локални и економски развој (НАЛЕД) и амбасаде САД.
Изложба „Велики рат и мали човек“ у Етнографском музеју у Београду посвећена је непознатим војницима, јунацима, храбрим и одважним женама и мајкама, особама високог морала и изразитог патриотизма који су се борили за своју отаџбину и животе својих породица онако како су им васпитање и наслеђени систем вредности налагали. Ово су приче о људима који су одолевали искушењима да би сачували своју част. Били су то часни „мали“ људи из српских села и градова, победници Великог рата.
Време Првог светског рата, на изложби, дочарано је предметима, фотографијама, архивском грађом и аудио снимцима.
Изложбом „Велики рат и мали човек“ Етнографски музеј у Београду придружује се свим установама културе у Србији и Европи у години сећања на почетак Првог светског рата.
Отварање изложбе : 15. децембар 2014. у 19 часова
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Виртуелни обилазак изложбе:
Пратећи програм уз изложбу:
27. мај 2015. у 19 часова, Велики рат, одевање, мода, говори мр Бојана Поповић
13. мај 2015. у 19 часова, Пропаганда у рату, Мирослав Лазански
29. април 2015. у 19 часова Живот војника ратника у Великом рату, говори потпуковник др Иван Мијатовић
16. април 2015. у 19 часова, Представа Приповетке једног каплара, по тексту Бранислава Нушића, чита Зоран Ћосић, музичка пратња на обои Нина Ћосић.
1. април 2015 у 19 часова, Велики рат и филм, предавање Александра Ердељановића, директора Архива Југословенске кинотеке
18. март 2015. у 19 часова, Вече поезије и прозе насталих у Великом рату, песме војника чита Зоран Ћосић, одломке из Дневника Наталије Аранђеловић чита Вјера Мујовић.
4. март 2015. у 19 часова, Неумрли гласови сведока у роману Велики рат, Александар Гаталица
Препознатиљив стил и тема ове сликарке – љубав, овога пута биће приказани у галерији Етнографског музеја. Дизајнер текстила Ана Петровић је на Мећавнику схватила да једино љубав може да буде тема и инспирација њених слика. Заљубљени парови су на почетку њеног сликарског рада рађени у ентеријерима и екстеријерима Дрвенграда Емира Кустурице. Ана је касније љубавне приче са двоје заљубљених у главној улози радила осим на платну и на комадима намештаја, теписима и осталим предметима за кућу.
Изложбом чији је назив ИСТИНА О ЉУБАВИ, Ана Петровић представиће предмете из области ликовне и примењене уметности.
Отварање изложбе је 11. децембра у 19 сати.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
Руковођене добрим намерама да помогну људима у невољи, а настављајући традицију Кола српских сестара основаног 1929. године, жене Приштине 1991. године обнaвљају рад удружења Кола српских сестара из Приштине које осим хуманитарних активности има и значајну културно-просветну мисију, нарочито у очувању и неговању традиције с простора Косова и Метохије. У намери да обележавању 100 година Првог светског рата дају свој допринос, несебичне и племените сестре Кола из Приштине покренуле су још једну акцију која је само мали део онога што су, од обнављања делања кроз своје прегалаштво чиниле, да приреде изложбу фотографија, песничких казивања и приказивање филмова о Приштини, под називом Сећање на Приштину.
Не својом вољом Срби су 1999. године напустили свој вољени град Приштину. Никада је нису заборавили ни прежалили. Свим својим бићем чувају успомене на срећну младост и лепе дане проведене у њој. Управо та чежња и сета на отргнути део живота били су разлог да се приреди ова изложба, у жељи да се освежи и у души сачува неокрњена успомена на наш град, град који није имао пуно тога, али је имао душу, имао је идентитет. Град који је био и престоница краља Милутина, град у коме су радили и живели највећи српски интелектуалци, као што су песник Војислав Илић који је дошао „како би на Космету помогао српском народу“, потом као конзул наш познати песник Милан Ракић који је опевао Јефимију, Симониду, Газиместан, као и писац и драматург Бранислав Нушић као вицеконзул и конзул. Он је био сведок страдања српског становништва на Косову и Метохији што је описао у писмима која су постала позната као Писма конзула, а захваљујући њему у Приштини је отворена прва српска књижара.
На изложби су приказане фотографије које дочаравају шаролики свет старе Приштине која је пре 90-80 година личила на далеку и заборављену касабу, фотографије Приштине која 60-их и 70-их година XX века добија обрисе модерног града у коме све ври од живота, догађаја, доживљаја и фотографије разрушене Приштине која је 1999. године онемела.
Уверљиве слике нам говоре о људској мотивисаности, радости, љубави, племенитости, заједништву, човекољубљу, издржљивости у трпљењу и страдањима.
Хронолошки поређани догађаји, доживљаји, лица која се памте и многи призори на фотографијама подсећају на живе слике и призоре нашег детињства и младости, буде сећања и разноврсне успомене и део су наше личне прошлости.
„ Ко једном попије воду са Битлије, вратиће се опет !“
Кoнцeпт сaриja – нeшивeнe хaљинe кoja пaдa oкo тeлa у грaциoзним, лeлуjaвим нaбoримa, и пoкривa тeлo пoдjeднaкo кoликo гa и oткривa – стaр je нajмaњe хиљaду гoдинa. Сaри сe нoси и дaн-дaнaс, и плeни мaшту Индускињa сeнзуaлним зaдoвoљствoм кoje нaстaje oмoтaвaњeм oвoг oдeвнoг прeдмeтa oкo тeлa и њeгoвим пoдeшaвaњeм прeмa грaђи нoсиoцa. Oвaj oдeвни прeдмeт oд ткaнинe прoткaнe шaрaмa, нeпрoшивeн шивaћoм иглoм, eлeгaнтaн je и приклaдaн кaкo у eстeтскoм смислу тaкo и зa пoднeбљe у кojeм сe нoси.
Сaри je биo кичмeни стуб кojи je пoдржao трaдициjу вeштих прeљa и ткaчa нa рaзбojу кoja сe и дaљe oдржaлa ширoм Индиje. Сa свe изрaжeниjим нaглaскoм нa eкoлoшки oдржив рaзвoj, oви бoгaти трaдициoнaлни рeсурси мoгу пoмoћи Индиjи дa пoкaжe кaкo усклaдити спoриje мeтoдe прoизвoдњe зaснoвaнe нa вeштини зaнaтскe изрaдe и мeхaнизoвaне, висoкoтeхнoлoшке прoцeсе.
Oсмишљeн нa рaзбojу кao трoдимeнзиoнaлни oдeвни прeдмeт сa рaзличитим врстaмa шaрa и ткaњa, сaри имa нajмaњe чeтири густинe ткaњa зa крajeвe, срeдњи дeo ткaнинe, кao и двe бoрдурe кoje oдржaвajу нaбoрe сaриja приликoм њeгoвoг нoшeњa. Рaзличити стилoви нoшeњa сaриja рaзвили су сe тoкoм врeмeнa и у рaзличитим рeгиoнимa зeмљe. Сaмa кустoскињa oвe излoжбe je идeнтификoвaлa 108 рaзличитих стилoвa, a вeрoвaтнo их имa joш, а ствaрajу се и нoви зa пoтрeбe сaврeмeнoг нoшeњa сaриja. Нajчeшћи дaнaшњи нaчин oдeвaњa сaриja je ствoрeн тoкoм 1870-тих oд стрaнe Гиjaнoдaнaндини Taгoрe.
Oнa je, сeoбoм у Mумбaj 1860. године сa свojим супругoм кojи je биo држaвни службeник, oсeтилa пoтрeбу дa ствoри стил кojи ћe пoдржaвaти трaдициjу a при тoм бити пoгoдaн зa сусрeтe сa Бритaнцимa, кoд кojих су сe мушкaрци и жeнe мнoгo слoбoдниje мeђусoбнo дружили нeгo штo je тo биo oбичaj у тaдaшњeм индиjскoм друштву. Пo свoм пoврaтку у Кoлкaту, oтвoрилa je шкoлу зa „дaмe кoje су жeлeлe дa сe крeћу у друштву“ и пoпулaризoвaлa oвaj нoви стил.
Стoгa сaри прeдстaвљa jeдинствeну и вaнврeмeнску бaштину, кoja имa нeпрeкидну мoћ дa сe изнoвa oткривa, и кojи ћe oпстaти нe сaмo кao oдeћa зa свeчaнe приликe, вeћ и у свaкoднeвним ситуaциjaмa кoje зaхтeвajу прojeкциjу jeдинствeнoг индиjскoг имиџa – билo дa je тo у сaли зa сaстaнкe или нa мoднoj писти.
Tкaњe пaмукa рaзвилo сe у индиjскoj прeтeжнo врeлoj клими, кoja je идeaлнa зa гajeњe брojних сoрти дoмaћeг пaмукa. Пaмучнa влaкнa крaткe и срeдњe дужинe кoja су пoтицaлa oд дoмaћих сoрти пaмукa, ручнo су сe испрeдaлa у грубa, срeдњa и финa прeдивa, свe дo пojaвe дугaчких пaмучних влaкaнa и фaбрички испрeдeнoг прeдивa. Прирoднe бoje билe су у упoтрeби свe дo пojaвe хeмиjских бoja у 19. вeку, a oнe су oмoгућилe кoришћeњe jaрких ниjaнси кoje oдрaжaвajу љубaв Индиjaцa прeмa бojaмa.
Пaмучни сaриjи прeдстaвљeни на oвoj излoжби почињу oд прeтeжнo бeлих ткaнинa из држaвe Кeрaлe сa jугa Индиje, сa укрaснoм бoрдурoм oд мeтaлизирaнoг злaтнoг прeдивa.
Tрaдициoнaлни сaри држaвe Бeнгaл сa истoкa Индиje, прeдстaвљeн je крoз ткaнину бoje индигa, укрaшeнe слoжeнoм шaрoм исткaнoм oд срeбрa и злaтa. Нaсупрoт њeму, сaврeмeни сaри je сa кaрирaним мoтивoм, oд финoг пaмукa ручнo ткaнoг нa Aмбaру (“нeбeскoм тoчку”) – пoлумeхaничкoм кoлoврaту (инспирисaнoм фaбричкoм тeхнoлoгиjoм, а пoкрeћe се ручнoм пoлугoм, кoja – будући дa je спoриja oд мaшинe – мoжe дa прoизвeдe финиje, мaњe упрeдeнo прeдивo нeгo мaшински кoлoврaт), у кoмбинaциjи сa тусaр свилoм у злaтним ниjaнсaмa.
Из држaвe Aндрa Прaдeш сa jугa Индиje стижe примeр изузeтнe вeштинe ручнoг прeдeњa нa трaдициoнaлнoм кoлoврaту, у кoмбинaциjи сa ткaнинoм исткaнoм сa 3 чункa, дoдaтнoм oснoвoм, и уткaнoм шaрoм.
Држaвa Maхaрaштрa нa зaпaду Индиje прeдстaвљeнa je вeштoм кoмбинaциjoм ручнo испрeдeнoг пaмукa у срeдишњeм дeлу ткaнинe и свилeним дeлoм нa бoрдурaмa и крajeвимa ткaнинe, при чeму je свaкa пoткa исткaнa сa три зaсeбнa чункa.
Пaмучни eкспoнaти зaвршaвajу сe сaриjимa из Oдишe, кojи прикaзуjу трaдициoнaлну ткaнину срeдњe густинe ткaњa, укрaшeну дoдaтнoм oснoвицoм и пoткoм oд тусaр свилe, oбojeнoм бojoм aaл кoja сe дoбиja из кoрeнa биљкe индиjскoг дудa. Oвo je слoжeни сaри, сa двa ширoкa зaвршнa крaja и сличнoм трoдeлнoм пoдeлoм пo ширини ткaнинe. Нaсупрoт њeму je сaврeмeни сaри oд финoг пaмукa.
Tкaњe свилoм je у oвoj излoжби прeдстaвљeнo ткaнинaмa oд свилe oд дудoвoг свилцa, кao и сa нeкoликo врстa злaтнo-бeж тусaр и мугa свилa jaчe тeкстурe.
Свилeни сaриjи из држaвe Oдишa сa истoкa начињени су oд свилe oд дудoвoг свилцa и тусaр свилe у нajфиниjeм ткaњу сa 3 чункa, шaрoм нa бoрдури нaпрaвљeнoм уз пoмoћ дoдaтнe oснoвe, и шaрoм нa крajeвимa нaпрaвљeнoм уз пoмoћ дoдaтнe пoткe.
Tкaчи из грaдa Вaрaнaсиja сa сeвeрa Индиje кoристe слaбo упрeдeнe нити свилe дудoвoг свилцa сa jугa Индиje кaкo би ствoрили слoжeну ткaнину сaриja, исткaну сa вишeстурким пoткaмa и укрaшeну шaрaмa.
Кулминaциjу у oвoм низу прeдстaвљa сaри из држaвe Taмил Нaду сa jугa Индиje, oд тeшкe вишeслojнe свилe сa кojoм су крeирaни ширoкe пругe и бoja у срeдишњeм дeлу ткaнинe, и сa ширoким бoрдурaмa исткaним сa 3 чункa, при чeму испрeплeтaнa пoвршинa твoри злaтну шaру.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
О аутору
Невена Арсић је рођена 1979. године у Београду. Дипломирала 2005. године на Факултету примењених уметности у Београду, одсек примењено вајарство. Члан је УЛУПУДС-а. Професионално дизајнира и израђује уникатан накит, који је излагала на самосталним и групним изложбама, као и у оквиру модних манифестација, у Београду, Бечу, Загребу, Москви, Минхену, Дубаију и Паризу. Живи у Земуну, где има свој атеље.
О изложби
Изложба Адиђари је друга самостална изложба Невене Арсић у Београду. Прву је приредила 2008. године у УЛУПУДС- овој галерији Сингидунум, а изложена колекција накита била је инспирисана царским накитом из III-IV века откривеним на археолошком налазишту Врело Шаркамен у Србији. Критика је поводом ове изложбе забележила да изложени експонати нису копије древног накита, већ дијалог два уметника – једног из 21. века и једног из 3. или 4. века.
Критика је, као главну одлику накита Невене Арсић, управо истакла да се у њему сусрећу традиција и модеран дизајн. Традиција као инспирација, модеран дизајн као израз сензибилитета уметнице. Изложба Адиђари је синтеза такве поетике и врхунац Невениног стваралачког трагања ка модерном изразу у српском накиту, у којем се као дискретан одсјај назиру трагови народне, средњевековна или римске традиције.
Колекција накита представљена на изложби Адиђари инспирисана је етно мотивима древног накита из археолошких налазишта са територије Србије из касноантичког, и рановизантијског периода, као и етно мотивима средњевековног српског накита.
Колекцију чине огрлице, наруквице, прстење, шнале, минђуше.
Накит је највећим делом израђен од бакра, а мањим делом од сребра високе финоће. Кад је реч о бакру, прву фазу у изради накита чини ковање, а другу, завршну, осребрење или позлата.
,,За мене је сваки комад накита мала скулптура”, истиче Невена Арсић. „Кључна реч за добро дизајниран накит је на првом месту функционалност, што значи да се лако носи. Друга компонента је естетска, да изражава индивидуалност особе која га носи, јер само тако ауторски накит долази до изражаја. Ту је и квалитет израде, без обзира о којем је материјалу реч. И наравно, ауторски печат. Ја се увек трудим да испоштујем све те критеријуме.“
А о свом односу према традицији, каже: „Накит је, од праисторије до наших дана, играо важну улогу у животу човека. Мене је посебно одушевљавао накит античког доба. Његова једноставност, али и ауторски печат. Идеја водиља у мом раду често потиче од тог старог накита. Носи печат времена у којем је настао, а истовремено делује савремено. Накит из многих археолошких налазишта у Србији свакако је утицао и на моју креацију.“
Историчар уметности и критичар Зорица Ђерманов написала је о накиту Невене Арсић:
„Понављањем низа влакнастих, тракастих детаља, асиметричне обраде, Невена Арсић подсећа посматрача на старовековне фибуле, токе, украсне ланце, намерно потенцирајући ручну израду и ту допадљиву „неједнакост“ облика.
Динамична, окупирана уметничким изразом, Невена се остварила као сасвим добар дизајнер, али и као скулптор, чији радови са нама „комуницирају“ и најважнији су вид њене оригиналности и префињености, којом препоручује своју уметничку машту и смелост.“
Поводом Дана Етнографског музеја у Београду – Установе културе од националног значаја, у суботу 20. септембра у 13 сати отворена је изложба Где сви ћуте оне говоре: гусле Етнографског музеја у Београду, аутора Мирослава Митровића. Први пут од свог оснивања Музеј излаже и представља јавности одабране гусле из своје Збирке народних музичких инструмената. У склопу ове изложбе биће представљена и ауторска изложба Пламен код огњишта мајстора израде гусала Слободана Бендераћа. Слободан ће се представити с 25 гусала које је у свом дугогодишњем раду израдио. Етнографски музеј ће изложити око 50 гусала из своје збирке, сакупљаних од средине 19. века до данас. Изложба ће бити подељена у пет целина. Прва целина ће представити гусле 19. века, време правог гусларства, време Вука и Његоша, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. Друга целина су гусле Првог светског рата. Гусле које су ношене и враћене са Солунског фронта. У овом делу изложбе биће изложене и гусле које припадају Етнографском музеју, а тренутно се налазе у Музеју српска кућа на Крфу. Гусле је израдио војник инвалид 1917. године у Бизерти, Тунис, од војничког шлема. Трећа целина је време између два светска рата, а четврту целину у овом историјском ходу гусала представиће гусле од Другог светског рата до данас. Посебну целину ће чинити гусле које су изузетно интересантне по посебном украшавању, необичним материјалима или ликовним техникама. Цео ток изложбе која ће трајати два месеца, пратиће и радионица израде гусала, школа учења гуслања, вечери гуслара и епске песме и трибине. За време изложбе биће завршен и конкурс за израду гусала са темом „Први светски рат“.
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
http://galerijeimuzeji.com/vr/etnografskimuzej/gdesvicuteonegovore/cir/gdesvicuteonegovore.html
Пригодном изложбом ЕТНО натписи придружујемо се обележавању Дана европске баштине на тему Језик и писменост .
Тема изложбе је осветљавање неформалних и неинституциналних начина ширења писма у традиционалној српској култури на примеру етнографских предмета који су чувају у Музеју. Писмо је заступљено у облику имена, иницијала или поруке на деловима покућства, народне ношње, накита, на преслицама, предметима уз обичаје итд. Предмети се представљају са функционалног и ликовног аспекта: слова као орнамент, средство личне и колективне идентификације, као порука, симбол, материјални извор итд.
Изложба ће бити приказана у сведеној форми, путем фотографија, легенди и појединих оригиналних предмета, и постављена у низ излога који се налазе на бочној фасади Етнографског музеја у Београду, у Узун Мирковој улици.
Ова поставака представља најаву истоимене студијске изложбе ауторке Вјере Медић, предвиђену за следећу годину.
Фото: мр Ивана Масниковић-Антић
…
Мирјана Марић је отелотворавала простор између уметности и индустрије, брижљиво водећи рачуна о вредности робне марке коју је стварала. Она је балансирала између императива очувања своје уметничке особености и потреба тржишта. Њена циљна група била је социјалистичка средња класа жељна престижних естетизованих производа. Омогућавајући припадницима те класе да се разликују у маси захваљујући мешовитим модним додацима, смелим кројевима и упадљивим бојама и дезенима, те текстилом и кожом врхунског квалитета, она је реализовала давнашње захтеве овог друштвеног слоја за усавршеном производњом и истанчаним детаљима. Готово да није било Југословенке средње класе која у свом поседу није имала хаљину, кожну сукњу или торбицу за шминку са потписом Мирјане Марић.
Изложба Мирјана Марић: De luxe prêt-à-porter југословенске моде (1970-1992) и књига, њен саставни део, поставили су пред Етнографски музеј у Београду иновативан задатак. Иако су ову музејску институцију и претходних година запљускивали таласи еманципације од строго традиционалних етнографских тема, ауторка изложбе отишла је корак даље. После затварања изложбе, колекција која је рађена наменски биће поклоњена Етнографском музеју, чиме ће ова установа постати место где се срећу прошлост и садашњост, спајају традиоционални и модерни артефакти и поштују културна меморија и променљиви идентитети. Надамо се да ће овај чин даривања подстаћи и друге на сличне подухвате, што ће значајно проширити збирку савремене одеће и у будућности омогућити конструисање специјализованог Музеја културе моде.
Доцент др Данијела Велимировић
Одељење за етнологију и антропологију
Филозофског факултета у Београду
Фотографије са отварања изложбе:
Фото: мр Ивана Масниковић – Антић
In order to get to the museum bookstore, turn to the right upon entering the Ethnographic Museum. At the bookstore, you may browse and buy monographs, cataloges and studies published by the museum.
A souvenir shop is located in the museum hall.
Support the Ethnographic Museum through donations, sponsorship or membership in the Associates of the Ethnographic Museum. Support of the public, individuals, companies and organizations, helps us enlarge and restructure the museum, organize exhibitions, improve conservation, and develop educational programmes.
This page is under construction.
Follow
