Изложба фотографија Константина Новаковића
Калаши су древни народ који је успео да опстане и сачува своју културу захваљујући, пре свега, свом географском положају и вековној изолацији у забаченим долинама планинског масива Хиндукуш. Представљају најмању и по много чему јединствену етнорелигијску заједницу на територији Пакистана. Њихова популација која је данас мања од 4000 душа насељених у три речне долине на северу земље, на територији покрајине Хајбер-Пахтунва, својим мистериозним пореклом и вековима непромењеним руралним начином живота, живописним ношњама и паганском религијом делују готово нестварно, попут отелотворења имагинарног хималајског краљевства Шангри-Ла.
Осим богате материјалне културе која се најбоље може уочити на примеру раскошне свакодневне ношње калашких жена, уз традицијско градитељство и јединственост обичаја и језика, овај народ европеидне појавности коју одликују светла пут и плаве очи, првенствено се истиче својом древном политеистичком религијом која чини основу његовог идентитета. Калаши су једина етничка група која је успела да сачува паганску религију какву су у прошлости практиковали и други народи на подручју Хиндукуша, на територији која је поред севера Пакистана обухватала и део данашњег Авганистана и била позната као Кафиристан, земља неверника.
За разлику од жена у муслиманским заједницама у окружењу, жене у долинама Калаша уживају изненађујућу слободу, почевши од начина одевања до одабира партнера. Тако је пурда, пракса покривање жена у јавности и физичка сегрегација у оквиру самих домова, која је широко распрострањена у земљама Јужне Азије, непостојећа међу Калашима. Саставни део културе ове заједнице, у којој су правила заснована на руралном традиционалном обрасцу, јесте либералан приступ правима жена. Поред јасне хијерархије и поделе послова на мушке и женске, жене нису ограничене ригидним правилима карактеристичним за ислам. Лица девојака и жена никада нису прекривена веловима, већ украшена живописним оглављима. Оне отворено комуницирају с мушкарцима и са њима остварују физички контакт, а када стасају за удају саме бирају будућег мужа. Уобичајена је и пракса преудавања.
Аутор изложбе Константин Новаковић је села Калаша у долинама Румбур и Бумбурет посетио током лета 2017. Настојао је да из угла визуелног антрополога документује тренутке из свакодневног живота ове заједнице, богатство њихове народне ношње, градитељство и културу живљења, као и портрете мештанки и мештана.
Изложба ће трајати од 21. фебруара до 10. марта
Follow