Архивиране изложбе Етнографског музеја

Етнографски музеј са поносом најављује отварање дуго ишчекиване и интригантне изложбе „Timor Mortis: Страх од смрти” аутора и музејског саветника Саше Срећковића, 23. јануара с почетком у 19 часова.

У сарадњи са амбасадом Мексика, изложба „Timor Mortis: Страх од смрти” замишљена је као специфичан изложбени и визуелни есеј који на необичан начин приказује разноликост односа према смрти у традицијским заједницама кроз њихове обичајно-ритуалне одговоре на искушења у вези са овом вечном темом.

Уз предмете из српске, мексичке и влашке традиције, који су део нашe етнографскe збирке Веровања и обичаји посетиоцима пружамо разноврсне културолошке и мултидисциплинарне увиде у страх од смрти и у развој поимања смрти почев од ранијих периода наше цивилизације до данас.

У мноштву оригиналних и мистичних предмета, посебно се истиче богато украшена хамајлија на сребрном ланчићу која се стављала деци око врата као заштита од злих очију, као и мноштво вотива које је Сима Тројановић, наш први школовани етнолог и антрополог, пронашао почетком 20. века. Значајан део поставке чини и више надгробних споменика који датирају од 16. века надаље.

Посебан сегмент изложбе посвећен је интерпретацији медијске слике смрти који открива савремен контекст банализованог говора о смрти у коме је сакрално постало обично, а мистично тривијално – напросто, нико више не обраћа пажњу на вероватно најдубљу емоцију у људском бићу.

Изложбом „Timor Mortis: Страх од смрти” посетиоцима скрећемо пажњу на значај јачања заједништва као могућег одговора на страх пред неминовношћу смрти.

Изложбу ће отворити Станко Благојевић, помоћник министра културе, а говориће и Флор де Лиз Васкез Муњоз, заменица шефа амбасаде Мексика, Весна Марјановић, етнолог, а обратиће се и Саша Срећковић, аутор изложбе и музејски саветник, уз музичку подршку чувеног хора „Колегијум музикум” из Београда и Алексеја Микитењка, виртуоза на бајану који ће извести Danse macabre Камија Сен-Санса.

Изложба је доступна за посетиоце до марта 2024. године. Током трајања изложбе организована су ауторска вођења и богат пратећи програм. Цена карте за изложбу је 400 динара. Радно време Етнографског музеја је сваког дана, осим среде, од 10 до 20 часова.

Изложбу је подржало Министарство културе Републике Србије и Амбасада Мексика.

Дођи у Етнографски!

У сусрет празницима и у циљу неговања заједништва и очувања вредних облика традиционалног живота, Етнографски музеј представља аутентичну изложбу „Традиција вашара у Србији“. Изложба je отворена 22. децембра са почетком од 13 часова у изложбеном простору Манакове куће (Улица Гаврила Принципа 5).
На изложби ће бити представљен разноврстан архивски материјал настао од средине 20. века до данас, а који открива специфичности народног живота и колективних манифестација. Изложба „Традиција вашара у Србији“ расветљава широј јавности непознат аспект вашара и његову симболичку функцију, која поред традиционалних облика живота данас укључује и савремене феномене потрошачке културе, хиперпродукцију, продор инустријске робе и савремене музике.

Кроз вредан аудио и визуелни материјал, посетиоци ће моћи да упознају специфичности економског аспекта вашара, традиционалне облике робне размене, занатства и домаће радиности, али и да сазнају како су вашари од некадашњих манифестација у црквеним портама постали део забавног живота и места сусретања под вашарским шатрама са доминантном гастрономском понудом и популарном музиком.

Како су вашари одувек били места сусретања и упостављања нових веза, изложба „Традиција вашара у Србији“ настала је у циљу упознавања шире јавности са конекстом вашара, историјским и друштвеним развојем, као и вишеслојним значајем вашара у народној култури. На овај начин акцентује се дуга традиција њиховог постојања на простору читаве Србије.

Аутор изложбе је Етнолошка секција Музејског друшва Србије, а изложба је настала са идејом да се део оригиналне грађе обједини и прикаже најширој јавности, као и да се покаже вредна пракса заједничког рада у области презентације културног наслеђа музеја широм земље.

Реч је о групној изложби везиља из Београда и Србије, које се баве савременим црквеним уметничким везом. Кроз различите технике веза, које обухватају народни, традиционални златовез и свиловез, терзијски вез, савремени златовез, те комбиновану технику са употребом перлица (шљокица, каменчића), биће приказани радови који обрађују теме из хришћанства. Публика Манакове куће имаће прилику да погледа иконе, копије фресака, странице Јеванђеља, као и богослужбене покрове и одејанија изведене најразличитијим техникама веза. Изложба ће својим експонатима пружити слику о правцима и домету савременог српског црквеног уметничког веза.

Учешћем својим радовима, на изложби приказаће се везиље: Љиљана Ајдарић из Шапца – црквени вез студирала на Московском универзитету; Јулијана Банковић из Крагујевца, народна везиља терзијског веза; Драгица Бојић из Београда, председница Удружења везиља Моје две златне руке; Марија Вукосављевић из Ваљева, примењени уметник – члан УЛУПУДС-а; Драгица Гркајац из Краљева народна везиља икона; Маргарета Јелић из Београда доктор примењених уметности члан УЛУС-а и УЛУПУДС-а професор у Брајтону (Енглеска); Аника Марковић из Београда вођа Женске секције у ВДС-у Српске православне цркве; Милица Јовановић-Марковић из Београда, историчар уметности и везиља византијског златовеза, аутор бројних публикација о везу; Милица Мишић из Теслића (Република српска) мастер на Академији СПЦ за уметност и конзервацију, бави се историјским златовезом; Гордана Ранђић из Београда, Школу уметничког веза завршила код Франсоа Лесаж у Паризу и иконологију на Православном богословском институту св. Сергија Радоњешког у Паризу; Наташа Тодоровић из Кладова, бави се црквеним везом у комбинованој техници.

Поводом 150 година од рођења једне од најзначајнијих српских уметница и националне хероине Надежде Петровић, Етнографски музеј 29. јуна у 19 часова премијерно представља јединствену изложбу Наслеђе: Колекција предмета Надежде Петровић ауторке Јелене Секуловић, вишег кустоса.

Колекција етнографских предмета које је Надежда Петровић прикупљала током својих путовања представља снажан израз њених националних осећања, уметничког сензибилитета и романтичарског духа с почетка 20. века.

Изложба Наслеђе: Колекција предмета Надежде Петровић расветљава један готово непознат аспект њеног ангажовања на очувању и разумевању културног наслеђа. Откривање Надежде као колекционара - етнографа представља новину како за стручну, тако и за ширу јавност.

Публика у Србији има привилегију да по први пут после више од једног века види колекцију етнографских предмета Надежде Петровић, након премијерног представљања у Лиону 1917. године.

У оквиру изложбе биће приказани аутентични предмети међу којима се по занатском умећу посебно истичу прстен „столоват“ и пафте са представом обнаженог бога Бахуса, мушка мисираба, мушки јелек и женске кошуље са територије Старе Србије.

Изложбу je отворила Данијела Ванушић, помоћник министра за културно наслеђе и дигитализацију, тим поводом се обратио и др Игор Борозан, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, уз поздравну реч Марка Крстића, директора Етнографског музеја.

Изложба је доступна за посетиоце до краја 10. јануара 2023. године. Mузеј је отворен за посетиоце од 10 до 20 часова, сваког дана, осим среде. У част 150 година од рођења Надежде Петровић, цена карте за изложбу је симболичних 150 динара.

Изложбу је подржало Министарство културе Републике Србије.

Захваљујемо се на сарадњи Народном музеју Србије, Народној библиотеци Србије, Спомен-збирци Павлa Бељанскoг, Уметничкој галерији Надежда Петровић Чачак и Милошу Коларжу,  потомку породице Петровић.

Поводом уписа елемента „друштвене праксе и знања у вези с припремом и употребом традиционалног пића од шљиве – шљивовице“ на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, у атријуму Етнографског музеја у Београду реализована је изложба „О шљиви и шљивовици у Србији“. На изложби је представљен део фундуса Етнографског музеја који сведочи о континуитету ове живе традиције и шароликости употребе шљиве у традиционалној култури – од предмета коришћених за купљење шљива, сушење шљива или у различитим фазама припреме ракије, до употребних предмета коришћених за чување шљивовице, припрему куване ракије, али и чување пекмеза од шљиве. Изложбом је указано на комплексност овог елемента „живог наслеђа“ Србије, који представља важно обележје традиционалне културе и националног идентитета.

У Азербејџану,  поводом обележавања успостављања 25 година дипломатских односа између Републике Србије и Азербејџанске Републике, у Националном музеју тепиха Азербејџана, у Бакуу гостује изложба Задивљујуће ношње. Представљено је културно наслеђе Србије које се чува у Етнографском музеју у Београду. Женска и мушка народна ношња из Шумадије -  41 гуњ, јелек и прслук изабрани су да прикажу сличност у украсима и начину израде одевних предмета у традицији Србије и Азербејџана.

Изложба Лепа кућа бавиће се украшавањем куће као целине, на тлу Србије, дакле бави се самим чином давања декоративних елемената кући, чином којим се придају вишеслојна значења кући и онима који у њој обитавају. Многобројне куће руралног народног градитељства ова изложба ће поставити као модел народне естетике и као модел културног значења естетике куће, а намера је и да се сеоска кућа не посматра само као нешто лепо или идилично, већ као део ширег слоја културног наслеђа.

Давне, 1926. године одлуком Уметничког одељења Министарства просвете под окриље Етнографског музеја стигло је 125 различитих предмета из њене колекције. Иако према речима првог директора др Симе Тројановића, „аматерски сакупљени предмети немају никакву вредност за Етнографски музеј“ они данас, 95 година касније, сведоче о Надеждиној љубави према народном животу и свему што је из њега настајало. Неоспорна је чињеница да је она, као припадник генерације омладине стасале у тренутку смене два столећа, стварањем збирке желела да истакне вредност и лепоту народне уметности.
Изложба „Златном руком и сребрним српом“ употпуњена је Надеждиним сликама из фондова Народног музеја у Београду и Музеја савремене уметности које на конкретан начин приказују тематику која се може довести у везу са етнографским материјалом – народни обичаји, пољски радови, народна ношња, изворно народно стваралаштво и сл.

На изложби је представљена колекција обрамица Етнографског музеја у Београду, као и обрамице из Музеја Војводине.

Обрамице, лучно обликовани комади дрвета, на селу су у прошлости на раменима носиле жене када су преносиле разне врсте терета: храну и воду за раднике у пољу, робу за пијачну продају, а чак су имале улогу и у контакту са оностраним и мистичним.

Изложба С обрамицом низ пут пружиће посетиоцима прилику да се упознају с наизглед једноставним предметом, који у себи носи различите поруке. На основу материјала, разлика у облицима и закривљености лука, декорацијама и траговима употребе, могу се изнети бројни закључци о начину живота људи који су их користили, као и читавих заједница.

На изложби су први пут приказане фотографије снимљене 1940-их година, претежно са територије Северне Македоније на којима се могу видети жене које обављају свакодневне послове.

Изложбе које су приказиване у Етнографском музеју током сто двадесет година постојања пратиле су друштвено-политичке прилике као што су романтичарске идеје и стицање независне државе Србије, стварање Краљевине Југославије и прикупљање предмета са свих простора тадашње Краљевине, стварање нове државе СФРЈ где се равноправно пласира етнографско наслеђе из свих шест република и покрајина, као и цветање националних вредности након распада СФРЈ.
На почетку рада Музеја излагала се скоро комплетна сакупљена грађа, да би се касније, као и дан данас, приказивали само делови збирки и обрађивале поједине теме.

Изложба посетиоцима нуди носталгично подсећање на године у којима су сатира и хумор обликовали југословенску стварност и истичe знaчaj кaрикaтурe кao сaжeтe визуeлнe фoрмe изрaжaвaњa. Указује на теоријско-методолошки потенцијал кaрикaтурe као извора истраживања, нарочито у културолошким проучавањима феномена одевања.
Изложба је уједно и омаж Ошишаном јежу који је од свог првог броја објављеног 1935. године био и остао најзначајнији сатирични лист на овим просторима.

Изложба је посвећена кустосу Нини Сеферовић (1947‒1991) задуженој за руковање збирком Христифора Црниловића и оживљавање програма у Манаковој кући од 1984. до 1989. године. У овом кратком периоду остварила је узлет на културној сцени града. Овом изложбом, Етнографски музеј одаје признање колегиници ванредног ентузијазма, смелости и истрајности.

Поставком изложбе Свирале представљен је део колекције музичких инструмената која има око 520 предмета од којих су најбројније свирале. У Збирци се налази око 280 свирала, део је изложен и допуњен јединственим старим фотографијама и видео и аудио снимцима којима се пружа свеобухватан увид у културно наслеђе које чувамо и које нас одређује. Приказани дувачки инструменти деле се на лабијалне свирале, свирале са језичком и свирале код којих се тон добија треперењем усана. Свирале су распоређене у неколико целина, зависно од рода којем припадају, етнографским областима и по занимљивости и необичности израде. Ту су свирале од орлове кости, дечја трубице „борије“ израђена од младе коре дрвета, рикала, свирала од трна, од гране, затим дудуци, шупељке, цеваре, кавали, зурле, гајде итд. Порекло инструмената у Збирци је различито, тако да можемо говорити о инструментима који су овде донесени путем миграција или онима за које можемо рећи да су самоникли.

Представљени су одабрани предмети којима су у периоду од 2014. до 2019. године обогаћене и допуњене збирке Етнографског музеја у Београду. Избор је сачињен према историјату предмета или према специфичном начину употребе, како би се сагледала епоха у којој су настали или у којој су коришћени. Преко појединачних, личних сећања начињен је покушај разумевања историје нашег друштва и културе.

Огледање је својеврстан човеков чин проласка у неку другу стварност, суштински различиту и симболички другачију свакодневицу. Огледањем се прелази у метафизички свет, креиран човековим схватањем стварности, а не физичком сликом разних предмета. Огледајући се човек у одразу види другог и другачијег себе и на симболичан начин се ослобађа од своје свакодневне обичности. Огледањем се види будућност, свет мртвих, своја лепота и другачија личност…

Овом изложбом обележава се 118 година самосталног рада Етнографског музеја. Изложба представља друштвену појаву мираз кроз пописе, примере из архива, часописа, литературе и музејске предмете. Изложени су предмети који су добијани као део мираза или спреме, али и они који су добијени као дарови или уздарја у свадбеним обичајима у протеклих стотинак година. Реч је пре свега о одећи и текстилном покућству. У традиционалној култури, мираз је имовина коју жена приликом склапања брака поверава мужу на управљање и уживање ради лакшег подношења терета издржавања породице. То је њено наслеђе које су јој родитељи поклонили за живота или, уколико они нису живи, браћа и сестре.

Педесет година рада Манакове куће обележено је изложбом која осликава рад у спомен збирци Христифора Црниловића. Град је ову збирку, коју поред народних ношњи централног Балкана чине и библиотека, архивска грађа, негативи и фотографије, као и Манакову кућу у коју је збирка смештена, поверио Етнографском музеју у Београду на управљање и чување. Кустоси – етнолози, свих тих година старају се о Етнографској спомен збирци и Манакова кућа постала је својеврсни културни центар у ком се приређују изложбе, промоције, предавања и одржавају занатске и креативне радионице.

На изложби су приказане женске и дечје кошуље из Власотинца, настале и ношене крајем 19. века. Оне чине део колекције Христифора Црниловића који је значајан део својих истраживања посветио култури одевања у балканским градовима, наглашавајући сличности и разлике међу одевним предметима, бележећи њихов изглед и начин употребе. Једну од изложених кошуља израдила је његова мајка Василија.

Изложба обрађује овај турбулентни период с тачке гледишта Етнографског музеја, приказујући губитке које је Музеј претрпео, и дајући посетиоцима увид у услове рада пре, током, и након Првог светског рата. Посебна пажња посвећена је предметима набављеним почетком 20. века за потреба представљања српске културе на изложбама у иностранству.

Овом изложбом Етнографски музеј обележава 117 година рада. Посетиоцима се пружа својеврстан увид у део онога што је допринело стварњу идентитета народа са ових простора. Указује се на значај нематеријалног наслеђа попут језика и израза који се губе, обичаја и веровања која одумиру. Приказани етнографски предмети традиционалне културе, поткрепљени старим фотографијама, дају слику о друштвеном пореклу, интелектуалним и естетским оквирима који нас одређују. Изложба пружа одговор на питање шта је Етнографски музеј и шта он представља за друштво.

На изложби је представљено 37 елемената уписних у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије као и нематеријално културно наслеђе Србије уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства – породична слава (уписана 2014. године као први елемент из Републике Србије) и коло, традиционалну народну игру, уписану у децембру 2017. године. Наведени елементи се посетиоцима представљају преко фотографија, видео материјала и музејских предмета.

На изложби је представљен аван, као једна од најстаријих алатки коју је човек употребљавао од праисторије до данас. Аван спада у културно наслеђе наше културе али и многих култура света. Кроз причу о авану представљен је културолошки значај човекове активности уситњавања хране и других материја. Изложени су разни примерци авана, од праисторије до данашњих дана из збирки Етнографског музеја у Београду, Музеја науке и технике – Београд, Универзитета у Београду – Фармацеутског факултета, Музеја Града у Београду, Народног музеја у Пожаревцу, Археолошког института САНУ, приватне збирке Стевана Вукова, фармацеута из Зрењанина, и из приватних колекција. Као пратећи програм изложбе организована су предавања и радионице уз подршку Института Јосиф Панчић и Универзитета у Београду – Фармацеутског факултета.
Изложба је реализована уз подршку Еуцерин Србија.

Изложба приказује ускршња јаја, шаралице за восак и нарочиту вештину шарања јаја том техником, често називаном батик техника, и даје одговоре на питања зашто, од када, како и чиме бојимо и шарамо ускршња јаја. Тако шарана ускршња јаја носе богатсво орнамената и понекад представљају дела народне уметности која се, посматрана оком етнолога, претварају у ризницу одговора на питања о традиционалном животу и прослављању великог хришћанског празника Ускрса.

Изложба представља истраживање у оквиру пројекта „Косовски и шаркоски вез“. У фокусу истраживања је текстилна радиност и културно наслеђе области Шаркоз у Мађарској и Косово, на Косову и Метохији и вез као једна од њихових особености. Кренуло се од сличности (боје, облици, распоред) косовског веза и веза из Шаркоза, и покушаја истраживања порекла тих везова не би ли се пронашле тачке подударања и могућег преузимања одређених културних елемената. Имајући у виду у међувремену настале промене, с временом је истраживање проширено и на историју тих везова.Уочено је неколико паралела: стално обнављање косовског веза и веза из Шаркоза, њихова слична функција у оба друштва и опстанак до данас. Вредности косовског народног стваралаштва и народног стваралаштва из Шаркоза – у овом случају веза – биле су издигнуте из сопственог друштвеног система и уграђене у систем националне културе у одговарајућим идеолошким, културним, економским и друштвеним околностима.

Издавачка делатност Етнографског музеја у Београду постала је саставни, заправо обавезни, део музејске делатности још давне 1926. године објављивањем првог броја Гласника Етнографског музеја. Приређен је каталог издања Етнографског музеја у Београду 2008–2017 и он садржи попис публикација насталих у периоду који су обележиле промене у схватању музејске делатности, етнографске музеологије и заштите културног наслеђа. Изложена су издања из наведеног периода која представљају знања о етнографском културном наслеђу али и својеврсни трајни чувар.

Колекција предмета из заоставштине угледних српских грађанских породица Радановић из Осијека и Томић из Петриње чува се у Етнографском музеју у Београду и представља окосницу изложбе. Изложба приказује прва забележена сведочанства постојања, друштвеног успона, трајања и гашења тих српских породица, као и њихов живот у различитим мултикултурним срединама и државама, у сложеним историјским околностима и друштвеним променама. Oдабраним предметима представљен је свакодневни живот тих породица из угла традиционалног и модерног, јавног и приватног, мушког и женског света.

Овом изложбом обележено је шездесет година рада Одељења за конзервацију и рестаурацију Етнографског музеја у Београду. Одељење је формирано 1957. године и обухватало је радионице за дрво, текстил, метал и хемијску лабораторију. Путем фотографија из музејске документације представљен је развој конзерваторских радионица, и рад на систематизацији и уређењу збирки који се одвијао у сарадњи с кустосима. Представљена је и дугогодишња сарадња с манастиром Хиландар, регионалним музејима и сродним институцијама. Одабиром 10 предмета од различитих материјала из збирки Музеја, конзерватори су приказали истраживачки рад и сложене поступке конзервације и рестаурације.

У фонду Етнографског музеја којег чини преко 50.000 етнографских предмета традиционалне културе Срба и осталих народа са простора Србије и ширег Балканског простора из периода 19. и 20. века, издваја се група од 1200 музејских предмета на којима су обликовани мотиви слова и словних натписа. Ови специфични мотиви изведени на предметима материјалне, друштвене и духовне културе представљени су на изложби у више различитих облика: као појединачно слово или иницијал, монограм – композиција иницијала и украсног, хералдичког или симболичког мотива, у облику имена и презимена или имена и звања, краћег или дужег натписа.
Основну карактеристику издвојене грађе представљају разноврсни предмети, који се према примарној употреби у свакодневном животу и према етногеографском пореклу, у Етнографском музеју чувају и истражују у оквирима систематски формираних музејских збирки: Привреде, Заната, Покућства и посуђа, Текстилног покућства, Народних ношњи, Справа и помагала, Музичких инструмената, Накита, Оружја, Предмета уз обичаје, Народних знања и веровања и осталих збирки. Анализом различитих функција натписа на етнографским предметима прати се однос, развој и преплитање утемељених вредности традиционалног српског друштва 19. и 20. века са његовим тежњама за усвајањем токова савременог европског грађанског друштва и просветом као приоритетом.
Од ретке појаве словних натписа на предметима из духовне културе до велике заступљености мотива писма на предметима свакодневне употребе осликава се процес неформалног описмењавања становништва и рефлексија развоја институционалног школства и просвете. Такође представља и пример виталности српске традиције која је савремене културне тековине усвојила на специфичан начин.

У документацији Етнографског музеја чува се известан број негатива и фотографија који садрже представу православних храмова и народа окупљеног око њих. Док је на цртежима архитектуре често испред грађевине приказана људска фигура, на фотографијама је избегавана, како би се добио савршен, вечан, а не „ефемеран“ утисак. Суштински, сами споменици делују вечно тек уз живот који тече крај њих и који је привремен. Разлог снимања људи уз храмове био је у представи обичаја, најчешће прославе црквене славе, када би се сви оденули у „недељно рухо“, показујући тако различите врсте сеоског, грађанског и комбинованог одела. Цркве и манастири су на тај начин претрајавали кроз време као жиже окупљања становништва. У избору фотографских сведочанстава Етнографског музеја представљена су она која граде повесницу од најстаријих храмова преко готово свих средњовековних, до појединачних познијих храмова, па све до данашњег времена. Заједничка одлика им је непрекинут живот, на којима блесне детаљ, попут домаћих говеда, буша, магарета, државног службеног возила, сада олдтајмера, ситница на ношњи, попут веза на кошуљи, сата на ланцу или одликовања.

На изложби је представљен женски одевни предмет прегача/кецеља. Реч прегача потиче од прасловенске речи прег, што значи везивати. Прегача припада свакодневном инвентару женске ношње. То је четвороугаони кројени комад израђен од црне вуне, црног атласа или плиша, украшен везом памучним или вуненим концем, златном или сребрном нити; везује се око струка. Заштитни је део одеће и покрива спољни део гардеробе. Рађен је како у домаћој радиности тако и код терзија. Жена је прегачу носила током целога живота и није се појављивала без ње.

Изложба приказује процес трансформације ових одевних предмета од архаичног, традиционалног до савременог. Гуњеви и јелеци, хаљеци свакодневног и свечаног традиционалног одела, ношени су на целокупној територији Балканског полуострва и Панонске низије. Представљени су одабрани предмети из збирки народне ношње Етнографског музеја у Београду, набављених у временском периоду дужем од стотину година.

Изложба приказује процес трансформације ових одевних предмета од архаичног, традиционалног до савременог. Гуњеви и јелеци, хаљеци свакодневног и свечаног традиционалног одела, ношени су на целокупној територији Балканског полуострва и Панонске низије. Представљени су одабрани предмети из збирки народне ношње Етнографског музеја у Београду, набављених у временском периоду дужем од стотину година.

Представљена је колекција прстења која је најбројнија у збирци накита Етнографског музеја и има 383 предмета. Прстење је накит распрострањен широм света. Носе га грађани и сељаци, млади, средовечни и најстарији, сиромашни и имућни; носи га православно, католичко и исламско становништво. Основна одлика тог накита је разноликост примењеног материјала у његовој изради, мноштво облика, техника израде и украшавања, као и разноврсна намена.

Изложба осликава сегмент ликовног стваралаштва уметника Милоја Марковића који представља његов однос према традицији. На његовим сликама могу се видети предмети који су изашли из свакодневне употребе и део су традиције која се баштини у Етнографском музеју. Зато га често називају и чуварем времена. Овај уметник често осликава такве предмете и надахњује им нови живот. О њему су писали као о сликару који својим делима зауставља време, који је преко реализма закорачио у свет метареализма. Изложба Стварност илузије је посвећена управо таквом доживљају који се стиче посматрањем његових дела, али и због тема које на њима преовлађују. Милоје Марковић је рођен 1948. у Шапцу. Члан је УЛУС-а. Много пута награђиван, са великим бројем самосталних и колективних изложби.
Ово је његова трећа изложба у Етнографскм музеју, али први пут са стриктно изведеном темом.

Изложба илуструје рад на пројекту „Лековити и чудотворни извори“ започет 2011. године. Носилац пројекта је Народни музеј Ужице и пројекат је реализован уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије. Обухватао је анализу и тумачење феномена лековитих и чудотворних извора. Руководилац пројекта био је мр Марко Стојановић, виши кустос Етнографског музеја у Београду, а сарадници-истраживачи: Ивана Тодоровић, Загорка Милићевић, кустоси Народног музеја Ужице, мр Милош Матић, виши кустос Етнографског музеја у Београду; сарадници: Маријана Николић, конзерватор Народног музеја Ужице, Марко Ђурић, кустос Народног музеја Ужице, и Младен Томашевић, етнолог-антрополог из Пријепоља.

Изложба „Велики рат и мали човек“посвећена је непознатим војницима, јунацима, храбрим и одважним женама и мајкама, особама високог морала и изразитог патриотизма који су се борили за своју отаџбину и животе својих породица онако како су им васпитање и наслеђени систем вредности налагали. Ово су при¬че о људима који су одолевали искушењима да би сачували своју част. Били су то часни мали људи из српских села и градова, победници Великог рата. Време Првог светског рата, на изложби, дочарано је предметима, фотографијама, архивском грађом и аудио снимцима. Изложбом „Велики рат и мали човек“ Етнографски музеј у Београду придружује се свим установама културе у Србији и Европи у години сећања на почетак Првог светског рата.

Први пут од оснивања музеја јавности су представљене одабране гусле из Збирке народних музичких инструмената. Изложено је око 50 гусала сакупљаних од средине 19. века до данас, које су подељене и распоређене у пет целина. Прву целину чине гусле 19. века, време правог гусларства, време Вука и Његоша, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. Другу целину чине гусле Првог светског рата, оне које су ношене и враћене са Солунског фронта. У овом делу изложбе изложене су гусле од војничког шлема које је израдио војник инвалид 1917. године у Бизерти, Тунис. Трећа целина осликава време између два светска рата, а четврту представљаjу гусле од Другог светског рата до данас. Посебан сегмент чине гусле које се истичу по посебном украшавању, необичним материјалима или ликовним техникама којима су израђене.
Изложбу прати богат програм, радионица израде гусала, школа учења гуслања, вечери гуслара и епске песме и трибине. За време изложбе биће завршен и конкурс за израду гусала са темом „Први светски рат“.

На изложби је представљен процес производње ракије. Изложени су предмети који се користе у процесу припреме овог пића. Описан је процес послуживања и употребе овог пића.

Пригодном изложбом ЕТНО натписи придружујемо се обележавању Дана европске баштине на тему Језик и писменост.
Тема изложбе је осветљавање неформалних и неинституциналних начина ширења писма у традиционалној српској култури на примеру етнографских предмета који су чувају у Музеју. Писмо је заступљено у облику имена, иницијала или поруке на деловима покућства, народне ношње, накита, на преслицама, предметима уз обичаје итд. Предмети се представљају са функционалног и ликовног аспекта: слова као орнамент, средство личне и колективне идентификације, као порука, симбол, материјални извор итд. Изложба је приказана у сведеној форми, путем фотографија, легенди и појединих оригиналних предмета, и постављена у низ излога који се налазе на бочној фасади Етнографског музеја у Београду, у Узун Мирковој улици. Ова поставака представља најаву истоимене студијске изложбе ауторке Вјере Медић, предвиђену за следећу годину.

Изложба Мирјана Марић: De luxe prêt-à-porter југословенске моде (1970-1992) представља колекцију која је рађена наменски за Етнографски музеј у Београду да би се проширирила збирка савремене одеће. Мирјана Марић је у свом раду балансирала између императива очувања своје уметничке особености и потреба тржишта. Њена циљна група била је социјалистичка средња класа жељна престижних естетизованих производа. Омогућавајући припадницима те класе да се разликују у маси захваљујући мешовитим модним додацима, смелим кројевима и упадљивим бојама и дезенима, те текстилом и кожом врхунског квалитета, она је реализовала давнашње захтеве овог друштвеног слоја за усавршеном производњом и истанчаним детаљима. Готово да није било Југословенке средње класе која у свом поседу није имала хаљину, кожну сукњу или торбицу за шминку са потписом Мирјане Марић.

Полазећи од географски условљеног окружења, уз сагледавање историјског и друштвеног контекста и културних утицаја, на изложби је представљена култура исхране, као незаоблазни део приватног, али и јавног живота сваког појединца. Пратећи ток прошлости јела и представљајући кухињу, јеловник и храну, од народне традиционалне сеоске софре, преко грађанске и владарске трпезе, сагледана је национална кухиња у Србији и кулинарски идентитети појединих региона, условљени многобројним локалним културним специфичностима. Феномен исхране је посматран као процес, од производње и начина привређивања, промета, прераде и обраде намирница, конзумирања и коришћења, до обичајне праксе развијене у оквиру породичног и годишњег религијског циклуса.

Изложба је настала на иницијативу Форума словенских култура, подржана од стране дванаест словенских музеја. Њено прво представљање било јер у јуну 2014. у Палати УНЕСКО-а у Паризу. Након тога, изложба је започела турнеју по музејима држава које су чланице Форума словенских култура. Од фебруара до марта 2015. изложба је представљена у Етнографском музеју Истре у Пазину (Хрватска). Друго заустављање је било у априлу у Етнографском музеју у Љубљани (Словенија). Треће заустављање је у Етнографском музеју у Београду (Србија) Аутор српског дела изложбе је др Весна Марјановић, музејски саветник. Свако отварање изложбе прати и посебна тема на Округлом столу и овај пут тема је посвећена новим формама карневала и искораку из „сакралног“ времена ради туристичких понуда у локалним срединама.

Изложба је допринос Етнографског музеја у Београду обележавању 1700 година од потписивања Миланског едикта 313. године, у време владавине цара Константина, чиме је омогућено слободно проповедање хришћанства на простору тадашњег Римског царства. С обзиром на то да је у фокусу изложбе историја хришћанства, јавности се овом приликом представља визуелни идентитет православне религије Срба путем обичаја који повезују симболичку свест више културних слојева различитог порекла и старости. Основна улога колективне свести јесте да друштвену заједницу држи на окупу. Садржај изложбе је религијски контекст народне перцепције хришћанства и православља. Подељен је у два комплементарна дела. Канонски, православни део изложбе припада цркви и сакралном простору. Односи се на увођење духовности и религијских догми у животе људи пред Богом, усмерава правила понашања и одређује постизање равнотеже духовног садржаја свакодневице и празника. Други део изложбе је посвећен прецима који су метафора у народом контексту религије прихватању светог простора укрштеног с веровањима у моћ предака и њиховим „снажним“деловањем на овоземаљски свет. Култ предака је преживео сва времена и у модерном добу се препознаје не само у низу архаичних ритуала повезаних с погребним обичајима већ је видно присутан и у свим осталим сегментима, било да је реч о симболичном понашању у току свадбеног церемонијала или у време већих светковина током године.

Тему изложбе чини феномен горњих женских одевних предмета за излазак изван куће у централно-балканском простору на крају 19. и у 20. веку. Приказан је материјал из Земаљског музеја Босне и Херцеговине и материјал који се чува у Етнографском музеју у Београду.

Намештај приказан на изложби одликује изузетна занатско-уметничка израда. Направљен је у прве три деценије 20. века, у радионицама познатих дрворезбара у Коњицу, у Босни и Херцеговини. Припадао је српским породицама православне вероисповести вишег грађанског слоја. У првим деценијама 20. века такве салоне су куповали искључиво припадници богатог слоја грађанског становништва, трговци, индустријалци, чиновници, краљевски официри и други, који су тежили да у својим домовима бар једну собу опреме намештајем у ,,националном стилу”. Између Првог и Другог светског рата такав дрворезбарени намештај био је изузетно модеран и тражен. Био је везан за градску културу и куповали су га припадници свих вероисповести и националности, а израђивали дрворезбари – мајстори, такође различитих вероисповести и националности, па га можемо сматрати вишенационалном културним добром. Осим ових салона, у Етнографском музеју у Београду чувају се и ентеријери који су 1934. добијени од Њ. в. краља Александра. Дрворезбарени намештај с оријенталном нотом био је познат као босанска соба и турска соба. Коњички дрворезбарени намештај одликује спој оријенталне културе, орнаментике и архитектуре, с једне стране, и европске културе становања и начина живота, с друге стране.

За време Првог светског рата, Музеј је претрпео штету на самој згради, и готово трећина предмета (2966) је нестала. Требало је и труда и времена да се успостави пређашње стање. Ова изложба говори о том времену.

Представљени су предмети прикупљени у последњих 15 година. Од 1999. до 2013. године Етнографски музеј обогатио је свој фонд за 12.180 предмета. За изложбу је издвојена група од 170 предмета према њиховој репрезентативности, времену настанка и занимљивим подацима о употребној функцији. Представљени су одевни предмети, накит, покућство, керамички предмети и занатски алати који припадају и традиционалној, руралној и урбаној култури. Пажњу публике завређује изложени накит који датира од 15 до 19. века, кошуља која је припадала Јевросими Грбић, рођеној Кијаметовић, званој Зоне, кћерци чорбаџи Замфира Кијаметовића, чија је животна прича послужила Стевану Сремцу као инспирација за дело Зона Замфирова, јелек са токама које су узете као ратни трофеј након битке у Вучјем долу 1876. године, примерак веза из 1857. године који је припадао истакнутој српској породици Јовановић из Осјека. Ово је прилика да се изрази захвалност дародавцима, а уједно и отвори пут новим поклонима и племенитим намерама дародаваца за будућност.

Изложба илуструје национално везилачко наслеђе из друге половине 19. и 20. веку које је уткано у савремену градску културу. На изложеним предметима може се видети употреба различитих везилачких техника: вез у боји, вез по броју, бели и косовски вез. Приметна је употреба народних мотива и али европски утицаји у домаћој везилачкој делатности.

Интерактивна изложба Трагом текстилне нити је дидактичког карактера и има за циљ да представи, документује и промовише текстилну радиност Срба, као важног дела наше материјалне и нематеријалне културне баштине. На изложби Трагом текстилне нити се путем дигитализованих фотографија и предмета из Колекције текстилних сировина, влакана и предива илуструје и представља сложен процес прераде текстилних сировина у нит, тј. предиво, а примерци текстилних узорака ткања материјализују богатство и разноврсност ткачког стваралаштва. Изложени предмети из Збирке текстилног покућства – функционално разноврсни и одређени културом становања, етногеографском и социјалном припадношћу – изражавају колективни и индивидуални ликовни израз као и естетске норме и вредности времена у ком су настали. Предмети су израђени у периоду од друге половине XIX до средине XX века и потичу са српског културног простора – дела панонске, динарске и централнобалканске области – где су Срби, заједно са осталим народима, вековима живели самостално или у етнички мешовитим срединама. Осим предмета које су израдиле Српкиње, на изложби су у мањем обиму заступљени и предмети које су откале представнице других етничких заједница – Влахиње, Албанке, Словакиње и др. Изложени експонати указују на аутентичност и специфичности српске традиционалне текстилне радиности, али и на сличност са ширим културним балканским, односно европским наслеђем.

Први део поставке односи се на историјско одређење карневала као феномена културе у Европи који је у различитим облицима преживео до данас. У другом делу дат је приказ значења карневалских догађаја од средњег века до модерног доба и то кроз примере карневала у Венецији, Келну и Беншу. У традиционалном моделу понашања друштва у Србији егзистирала су слична колективна догађања и трећи сегмент показује управо то колико су она другачија у односу на Медитеран западне и средње Европе. Овај део посвећен је празновању Беле недеље, карневалима у Врњачкој Бањи и Панчеву, али и најмлађем карневалу бродова у Београду.

Изложба фотографија представља становнике Хомоља, описи знања и вештина које су наследили од својих предака и практикују их у свакодневном животу, да би се истакао значај усменог казивања и очувања нематеријалне културне баштине.

Изложени предмети од пластике представљају метафору илузије богатства и изобиља. Посебна пажња је усмерена на истраживање промена на релацији од употребне до симболичке вредности предмета од пластике. Аутори истражују улогу и значај предмета од пластике у српској култури у време распада социјалистичког друштвеног система, међународне изолације и свеопште кризе хуманих вредности, морала, привреде и друштва у целини.

На изложби су представљене лутке из збирке играчака Етнографског музеја. Оне од¬сли¬ка¬ва¬ју јед¬но вре¬ме и све¬до¬ци су и огле¬да¬ло про¬сто¬ра, дру¬штва и по¬је¬дин¬ца. Представљене су лутке од различитог материјала (глина, дрво, вуна, папир, папирмаше, восак, порцелан, метал итд.) али и њихова употреба у обичајима и веровањима нашег народа.

Ова изложба је прилика да се укаже потреба за очувањем и ревитализацијом старих заната. Изложбу су заједнички припремили Етнографски музеј у Београду и Министарство трговине и услуга које је сачинило пројекат Подршка очувању и унапређењу старих заната у Републици Србији. Циљ изложбе је да се путем музејских предмета – алата и готових производа, и савремених производа старих заната, укаже на тренутно стање у тој области и на путеве даљег деловања. Јавним позивом за учешће на изложби позвани су мајстори и власници занатских радњи да прикажу своје производе и јавно презентују своја занатска умећа. На изложби су представљени радови занатлија из Крагујевца, Ниша, Новог Сада, Београда, Јагодине, Вршца и Зрењанина.

Изложба фотографија из породичних албума српских досељеника у Америку сведочи о прилагођавању живота у новој средини. Изложене фотографије сведоче о тешком животу, о борби за опстанак, о напорном раду у рудницима, челичанама, на изградњи железнице али и о упорности и жељи да се створи бољи живот за своју породицу.

На изложби је представљена колекција зубуна која је изузетна како по броју сачуваних примерака, тако и по формалним, функционалним и стилским карактеристикама. Реч је о горњем делу одеће од сукна типа прслук, који је распрострањен на јужнословенском Балканском простору. У народу је познат под именом зубун, садак, ћурдија, горнак, долактица, саја, џубе итд. Један је од најрепрезентативнијих, најстаријих и обавезних одевних предмета који је ношен током целе године. Зубун је израђиван од домаће вунене тканине, сукна, претежно беле боје, да иако се везује и за мушки одевни асортиман, доминантно је женски одевни предмет.
У оквиру изложбе представљени су цртежи и акварели уметнице Олге Бенсон, која је радила у сарадњи са тадашњим директором музеја Митром Влаховићем.

Стручна и културна јавност по први пут има прилику да види део колекције сребрног посуђа из збирке градског покућства. Изложено је 137 експоната специфичне занатске и уметничке израде. Током музеолошког рада утврђено је да су изложени предмети настали у XVIII, XIX и XX веку у најпознатијим радионицама и фабрикама сребрнара и златара у земљама северне, западне и средње Европе.

На изложби је представљен прслук звани џубе, одевни предмет који се првобитно појавио у одевању мушкараца, а који је у другачијем кроју стекао популарност у женском грађанском костиму из XIX века. Истражујући овај одевни елемент аутор указује на процес акултурације у одевању.

На изложби су по први пут представљени одабрани предмети из колекције пиротских ћилима Етнографског музеја у Београду. Колекција садржи 165 ћилима насталих у периоду од 1792. до 1932. године, значајне културне вредности и различитих функционалних, ликовних и техничких карактеристика. Ти вредни предмети комплексних културних значења прикупљани су путем откупа и поклона током једног века постојања Музеја. Најзначајније предмете колекције чине два ћилима с бескрајном шаром, израђена 1792. године, и 24 батала – ћилима великих димензија, комплексне орнаменталне композиције и изузетних ликовних и техничких одлика. На изложби су због просторног ограничења изложена само тридесет и два предмета, а преостале текстилије представљене су у дигиталном облику.

Поводом јубилеја 40 година музејске делатности Манакове куће изложен је део богате заоставштине Христифора Црниловића истраживача, сабирача народног и уметничког блага. Етнографску спомен збирку Христифора Црниловића чини 2600 музејских предмета, богата рукописна грађа која броји 21560 листова, библиотека са преко 700 публикација и фототека којој је аутор овом приликом посветио посебну пажњу.

Вертеп или бетлехемари, бетлемари су христијанизоване варијанте обредних поворки које су у неким нашим крајевима пред Божић обилазиле домаћинства и изводиле драмску игру посвећену рођењу Исуса Христа. По својој морфологији и садржају обред је повезан са коледарским поворкама које су обилазиле насеља од Бадњег дана до Богојављења и најављивале долазак нове године, новог вегетационог периода или терале зло, болест и зиму из окружења. На изложби је представљен сценски приказ поворке.

Аутор полази од појма врата, односно од појма њихове граничности и од њиховог симболичког садржаја, а не од врата као предмета и стога изложба представља значајан искорак ка музеолошком представљању нематеријалне културне баштине. Приказано је 14 примерака врата и других елемената који су у вези са улазним вратима: браве (дрвене и металне), кључеви, звекири, шарке и слично. Како је намера аутора да истакне граничну функцију врата у рационалним и религијским представама локалне културе, један од експоната је приказан управо као објекат који се налази између унутрашњег простора куће и спољашњег природног и друштвеног простора. Аутор се определио да оба простора представи оним објектима материјалне културе који се могу сматрати кључним репрезентима та два простора. Поврх тога, већина осталих изложених врата постављена је тако да посетиоци могу да их виде обострано.

Овом приликом представљено је 79 од укупно 169 примерака из колекције рукавица које су распоређене по збиркама Етнографског музеја. Најстарије датирају из 1820. а најмлађе су настале 2004. године. Колекција и њени појединачни примерци представљени су помоћу неколико сегмената: историја, технике израде, ликовне особине и функције које су ови одевни предмети имали у традиционалном животу приликом обављања свакодневних послова и у свечаним приликама. Највећи део изложених предмета припада српској народној ношњи сеоског становништва.

Издвојено је и представљено 120 предмета из колекције прибора за пушење Етнографског музеја и приватне колекције Мартина Легата. Изложене су различите врсте прибора за пушење наргиле, луле, чибуци, цигарлуци - муштикле, кесе за дуван, кутије, табакере, прибор за паљење и представљени су начини прераде дувана. Изложене су слике и фотографије на којима је приказан узгој и прерада дувана, трговина, фабричка производња, различити начини израде прибора за пушење и начини уживања дувана. Поједине фотографије показују да су у Србији крајем 19. века пушиле и жене. У високим грађанским слојевима жене су пушиле ређе и то је била по једна цигарета за показивање или уз кафу с пријатељицама. Музејско друштво Србије доделило је ауторки изложбе, Весни Душковић, награду ,,Михаило Валтровић“ у 2007. години.

Изложени су најраскошнији предмети српске традиционалне материјалне културе - оглавља (убрађаји, мараме и капе) извезени златним и сребрним нитима, украшени стакленим перлама и бисерима. Оглавља су била саставни део свечане ношње богатих Српкиња из Војводине, Брање, западне Славоније, јужне Мађарске и румунског дела Баната. Ношена су као симбол етничког идентитета Српкиња од Сентандреје до Земуна и од Темишвара до Ђакова. Приказујући шта су жене носиле и израђивале током 19. и почетком 20. века, и, уједно, подсећањем на догађаје и личности значајне за културу и историју Срба циљ изложбе је да јавност боље упозна са нашом традиционалном културом, сопственим словенским, али и европским културним идентитетом. Неке њене одлике су заједничке традицијама других народа на панонском подручју. У различитим крајевима и различитим временима, оглавље је имало различит облик и форму, али му је улога увек била иста – означавао је удату жену. Жена га је носила приликом сваког јавног појављивања у свечаним приликама, при одласку у цркву, на славу, свадбу, недељом и празником. Златом везена оглавља поседовао је само мали број богатијих породица.
Посетиоци су имали прилику да виде највредније предмете из колекција Етнографског музеја из Београда, као и музеја Војводине и Срема.

На изложби је представљена колекција уметничког накита златара Предрага Томашевића. Аутор је у сарадњи са кустосом, руковаоцем збирке накита, Јеленом Тешић, израдио накит инспирисан традиционалном културом.

Поставка обухвата српску колекцију Руског етнографског музеја из Санкт Петербурга, односно етнографски материјал који су за потребе својевремене презентације Србије у Москви, на Свесловенској изложби 1867. године у Москви а по налогу кнеза Михаила Обреновића, сакупили Милан Ђ. Милићевић и Стева Тодоровић. Ово је јединствена колекција најстаријег етнографског материјала - српске ношње, накит, документа, слике и фотографије из прве половине 19. века. Чини је 329 предмета, 129 фотографија и 68 цртежа, што представља досад најстарију евидентирану етнографску збирку српског материјала који се чува ван наше државе. Први пут, после 138 година, колекција се вратила кући на три месеца.

На изложби је представљено око 30 маскираних ликова из обредних поворки годишњег циклуса обичаја, појединачне маске из прве половине 20. века, као и савремене маске. Маске су имале одређену магијско-религијску функцију у заједницама, временом су њена својства и функције разоткривене и маскирање је постало повод за окупљање и забаву становништва. Њихова употреба изашла је из оквира религијских радњи и уврштене у моћна средства за забаву, али и за контролу друштва.

Представљена је збирка посуђа и судова Етнографског музеја. Издвојени су предмети који су настали у периоду од почетка ХIX века па до савременог доба. Класификовани су према материјалу, начину израде, облику и функцији.

На изложби су представљена златарска удружења у Београду и истакнута је улога украшавања и кићења у култури једног народа. Деведесетих година XX века златари се повезују и формирају Удружење златара Србије чији су чланови представљени у каталогу: Коста Андрејевић, Љиљана Андрејевић – Иванковић, Стеван Борисављевић, Илија Витанов, Душан Вујошевић, Никола Ђурђевић, Лазар Ивановић, Златко Марјановић, Зоран Миљеновић, Андрија Митић, Олга Михаиловић, Саша Голубовић, златари Стефановић, Предраг Томашевић, Милорад Топаловић, Љиљана Шишић–Ћосић.

Изложбу чини спој уметничких дела и оригиналних предмета који се чувају у музеју. Настала је као резултат сарадње кустоса и уметника. Кустоси су бирали предмете а уметници су им према личном сензибилитету представљали свој уметнички рад.

Невестински накит Српкиња из 19. и прве половине 20. века, са подручја Србије, Црне Горе, Скопске Црне Горе, Славоније, Далмације и Босне и Херцеговине. Поред улоге у украшавању, имао је и функцију означавања статуса, обележавања економске моћи и, како се веровало, заштитну моћ од урокљивих очију, од оног првог погледа на невесту. Оглавља су највише указивала на статус женских особа, јер су их оне стављале први пут управо на дан венчања, добијајући статус невесте који је трајао све до рођења првог детета. Тек чином рођења невеста је пред очима заједнице постајала удата жена.

Повод за ову изложбу је обележавање два јубилеја - 600 година од када је Београд постао престоница Србије и 200 година од Првог српског устанка 1804. године под Карађорђем.

Изложба има свој ток од неолита, антике, преко средњег века, оружја устаника 1804. године и завршава се оружјем до почетка 20. века.

Стална изложба ,,Народна култура Срба у XIX и XX веку” отворена је 2001. поводом обележавања 100 година постојања Етнографског музеја. У приземљу су изложене свечане народне ношње. Углавном је ношња с краја XIX века и из прве половине XX века, односно из доба пре индустријализације. Идеја групе аутора сталне изложбе била је да се прикаже живот на саборима, који су се у прошлости одржавали испред цркава и манастира. На саборима се трговало, уговарали су се послови, млади су се упознавали, играло се и певало. Атмосферу дочаравају и употпуњују старе фотографије са сабора, а изнад централне витрине, у луковима, су приказани манастири са целокупног српског етничког простора на Балкану (Крушедол из Војводине, Житомислић из Херцеговине, Морача из Црне Горе, Студеница у Централној Србији и Пећка патријаршија са Косова и Метохије, Пакрац из Славоније и Крка из Далмације). На улазу у изложбени део налази се мапа са означеним културно-географским областима из којих потичу предмети са изложбе. Аутори су желели да представе како су природна средина (рељеф, клима, вегетација) и историјске прилике утицали на начин живота – одевање, становање, исхрану, обичаје итд. Током обиласка изложбе могу да се уоче сличности и разлике у панонској, динарској, централно-балканској и приморској области.
На првом спрату се види какво је било становање на селу и у граду. За сваку област је издвојена типична кућа која је настала услед утицаја природних одлика краја и историјских околности. У панонској зони се издваја кућа зидана од набијене земље. У динарској је то брвнара, направљена од дрвета. У приморју и залеђу где је једини грађевински материјал био камен, градила се кућа од камена. У централно-балканској, односно моравско-вардарској области је то бондручара, моравска кућа саграђена од плетери и ћерпича (сушена цигла).
Унутрашњост градске куће источно-балканског типа из прве половине XIX века, указује на знатан оријентални утицај, и по архитктонским одликама и по уређењу просторија. Унутрашњост грађанске куће с краја XIX века и почетка XX века указује на процес европеизације. Представљен је салон са европским намештајем. У појединим витринама, које осликавају свакодневни живот породице, дочарани су Ускрс, Бадње вече и Слава.
Традиционална привреда је представљена тако што су изложени алати који су се користили у земљорадњи, сточарству, воћарству, пчеларству, маслинарству, виноградарству, лову и риболову.

Важно место у традиционалној култури имао је пешкир. Он је употребни предмет сваког домаћинства, метафора и обележје у свадбеним и погребним обичајима, важан украс дома и вредност која се даривала и размењивала. У Етнографском музеју се чува збирка пешкира од преко 1000 предмета пореклом из свих крајева бивше Југославије, за потребе изложбе издвојен је само један део ових репрезентативних предмета.

Прве године постојања Етнографског музеја у Београду обележене су интензивном међународном сарадњом која је резултирала организовањем Прве међународне изложбе историјских и модерних костима и објеката у Петрограду 1902. године. У знак сећања на почетке развоја идеје о оснивању музеја крајем XVIII века, приређена је изложба посвећена раду првог директора музеја, др Сими Тројановићу. Осим архивских докумената који осликавају његов живот и рад, представљен је и део предмета који су били изложени на свесловенској изложби у Петрограду.

За ову прилику издвојени су једнокраки свећњаци и аутор се ограничио на последња два века употребе и симболичког значења свећњака у литургијској служби и у ритуалима домаћинстава на селу и у граду.

Изложени предмети представљају молбену жртву или захвалност за исцељење или избављење од несреће. У нашем народу, код православних хришћана, познат је обичај приношења вотива израђених у различитим облицима, у облику људске фигуре или делова тела – ногу, руку, носа, срца и сл. Најчешће су их приносили болесници и други невољници и тако молили за помоћ. Чести су случајеви приношења вотива као израза захвалности након исцељења и услишених молитви. Израђивали су их кујунџије и њихова израда била је скупа па их је народ често позајмљивао из цркве и служио се њима као магијским средствима за излечење болести.

Представљен је развој шљиварства у Србији, у периоду од средњег века до данашњих дана. Појава болести винове лозе (Philoxera vastatrix) у ХIХ довела је до промена у развоју воћарства и утицала на интензивно гајење и извоз шљива, доприносећи економском развоју Србије. На инострано тржиште су извожени пекмез и сува шљива, а на домаћем се трговало ракијом. Поред производње ракије, представљена је и употреба производа од шљиве у свакодневном животу и у обредној пракси.

Представљени су предмети из колекције сребра Етнографског музеја пореклом из Русије. У збирци Етнографског музеја у Београду чувају се предмети који потичу из периода од ХVIII до ХХ века. Реч је о предметима примењене уметности који указују на развијену културу становања у градовима. Аутор их дели на употребне и украсне и у прилогу каталога даје фотографије са списком каталошки обрађених предмета.

Крајем XVIII и почетком XIX века у градским насељима Балканског полуострва развија се специфичан тип градске архитектуре познат под називом профана балканска архитектура. Она на карактеристичан начин сублимира доступне материјале, климатске услове, економске и друштвено-историјске околности у којима настаје. У градњи куће је значајну констуктивну улогу имала таваница. Овај елемент грађевинске столарије је поред функционалне имао и декоративну улогу. Посебна пажња посвећена изради и украшавању таваница. Према конструкцији таванице аутор прави класификацију на равне, високе и засведене. Анализирајући декоративне карактеристике аутор указује на одређене мотиве, пластичне укарасе и боју. Таванице су биле изађиване у занатским радионицама догмаџија, најчешће у техници плитке и дубоке резбе. Најлепши примерци таваница од дрвета долазили су од дуборезбара Мијака из Македоније. У Етнографском музеју у Београду чувају се примерци таваница из Македоније и са Косова и Метохије који су представљени у каталогу.