Изложбе

 

Стална изложба

Народна култура Срба у XIX и XX веку

 

Аутори изложбе:

др Братислава Владић-Крстић

Јасна Бјеладиновић-Јергић

Зоран Родић

Велибор Стојаковић

Ликовна поставка изложбе:

Бранка Боројевић Џокић

 

Повремене изложбе

Кеманкеш

(23. април – 5. мај 2018)

Изложба турског стреличарства ће бити представљена у Великој галерији Дома Војске Србије, Медија центар Одбрана, Браће Југовића 19, Београд.

 

Посетиоци ће имати прилику да се упознају са историјатом турског стреличарства, као и префињеном вештином израде лукова, стрела и стреличарске опреме.На изложби ће бити представљени оригинални примерци стреличарског оружја из  селџучког и османског периода – лукови, стреле, штитови, штитови за зглобове, футроле за чување лукова и стрела, као и бројна пратећа опрема. Поред експоната биће изложене бројне фотографије и записи који прате развој ове војне и спортске дисциплине. Изложба се реализује у оквиру сарадње Етнографског музеја у Београду и  Окулар фондације из Истанбула, а уз подршку Министарствa културе и инфомисања Републике Србије и Министарства одбране Републике Србије.

Кустос изложбе је Мехмет Лутфи Сен.

 

Косовски и шаркоски вез – радови женских удружења из Војводине и Мађарске

(19 – 30. април 2018)

Косовски и шаркоски вез опстају и данас. Прилагођени новим материјалима, новом начину живота и потребама, суочени с проблемима свакодневице, ови везови настављају свој развојни пут. За то што се и данас практикују, користе као декорација са свешћу о симболици и вредностима које поседују, заслужни си и Удружење грађана „Вредне руке Новог Сада” који брину за опстанак косовског веза, Удружење за народну уметност жупаније Толна и Мађарски фолклорни центар у Војводини/ВМФ, чије чланице и данас негују шаркоски вез.

Удружење грађана „Вредне руке Новог Сада” је основано 2004. с циљем очувања традиције и учествовања на манифестацијама такмичарског карактера. Чланице се углавном баве везом, а нагласак је на изради реплика, односно верно копираних старих мотива с намером да се сачувају и покажу стари начини украшавања предмета.

С обзиром на то да је реч о удружењу које окупља припаднике различитих народа – Мађаре, Србе и Хрвате, члановима је дата слобода стваралаштва која подразумева да свако ради мотиве по избору, јер „кад свако оно што ради, ради с љубављу, то је најбоље урађено”.

Удружење учествује на изложбама различитог типа, у земљи и иностранству, а главни циљ је учешће на међународним изложбама такмичарског карактера, које у Војводини организује Савез љубитеља ручних радова и колекционарства, на којима најбољи излагачи добијају звање велемајстора.

Удружење „Вредне руке Новог Сада” један је од предлагача да се косовски вез уврсти на Националну листу нематеријалног културног наслеђа.

Удружење за народну уметност жупаније Толна основано је 1996. године у Сексарду/Мађарска. Циљ Удружења је неговање, презентација и развијање доброг, функционалног и лепог окружења заснованог на вредностима и идејама националне материјалне културе и поштовању законитости како у занатству и примењеној уметности тако и у народном стваралаштву. Удружење има 113 чланова, већина њих живи у 35 насеља жупаније Толна, и практикују 21 народни занат.

Неговање локалне традиције, очување и презентовање народног занатства будућим генерацијама сматра се врло важним. Да би омладини предали знање за које је потребна стручност, многи чланови Удружења су завршили курс за инструктора-предавача народне уметности, или су обучени мајстори народног стваралашта.

Чланице свој рад заснивају на истраживањима везаним за област свог деловања, прикупљају мотиве који су и даље присутни, који се још увек могу пронаћи, и на тај начин развијају знање, а традицију чине присутном и живом негујући је. Истраживање унутар струке, само стварање и обучавање у занатским вештинама будућих генерација, чини мост између прошлости, садашњости и будућности, између старог и новог, између старих и младих, како се у Удружењу сматра.

Мађарски фолклорни центар у Војводини/ВМФ основан је 1995. године у Бачкој Тополи. Има 110 чланова с територије Војводине, из 48 насеља. Седиште му је у Суботици. Центар поседује опремљене радионице за обуку из области старих заната, и учионице за теоретску наставу с библиотеком.

ВМФ  је основан с циљем очувања, неговања и преношења мађарске народне традиције. Главна подручја рада су обуке на теме: народни плес, изворна народна песма, изворна народна музика и народна радиност (ткање, вез, грнчарство); затим припрема и украшавање ношњи, израда традиционалних инструмената, дрводељство, украшавање јаја, израда медењака и сл.)

Ова организација је замишљена као матична кућа која обједињује појединце који се бави мађарским фолклором (било духовним или материјалним), обезбеђује им потребне информације, адекватно стручно усвршавање и помоћ у остваривању различитих пројеката везаних за  мађарски фолклор.

 

Изложба Косовски и шаркоски вез – радови женских удружења представња део пратећег програма изложбе Косовски и шаркоски вез, ауторки Ирене Филеки и Марте Фукс.

 

Јаје воском шарано – традиционалне технике и алати

(4. април – 4. мај 2018)

Аутор:  Милица Обрадовић, кустос

 

Етнографски музеј у Београду је у својој посвећености очувању етнографског културног наслеђа од самог почетка велику пажњу посветио комплексу ускршњих обичаја и веровања. О томе сведочи и колекција у којој се налази више од 1200 ускршњих јаја од којих је њих око 900 украшено техником шарања воском.

Значај ускршњих јаја шараних овом техником је у томе што ниједна друга традиционална техника није дала толику могућност ликовне изражајности.Тако шарана ускршња јаја  носе богатсво орнамената и понекад представљају дела народне уметности која се, посматрана оком етнолога, претварају у ризницу одговора на питања о традиционалном животу и прослављању великог хришћанског празника Ускрса.

Јаја су  воском шарана на различите начине, а један од најзаступљенијих подразумева употребу шараљке којом су цртани орнаменти. Осим колекције ускршњих јаја, Етнографски музеј чува и један број шараљки за јаја које су сакупљене у различитим периодима и крајевима Србије и региона.

Изложба и каталог „Јаје воском шарано“ приказују не само ускршња јаја и шаралице за восак већ и нарочиту вештину шарања јаја том техником, често називаном батик техника, и заправо дају одговоре на питања зашто, од када, како и чиме бојимо и шарамо ускршња јаја.

 

Косовски и шаркоски вез – културне паралеле

Белешке са маргина једне изложбе и једног истраживања

(12. март – 30. април 2018)

 

Аутори изложбе: Ирена Филеки (музејски саветик Етографског музеја у Београду) и Марта Фукс (кустос музеја Вошински Мор из Сексарда)

 

Посета представника Мађарског фолклорног центра из Суботице, Удружења за фолклор жупаније Толна и Жупанијског музеја Вошински Мор из Сексарда Етнографском музеју у Београду у октобру 2015. створила је прилику да ова два музеја покрену истраживачко-изложбени пројекат „Косовски и шаркоски вез“.

У фокусу истраживања је текстилна радиност и културно наслеђе области Шаркоз у Мађарској и Косово на Косову и Метохији и вез као једна од њихових особености.

Кренуло се од сличности (боје, облици, распоред) косовског веза и веза из Шаркоза, и покушаја истраживања порекла тих везова не би ли се пронашле тачке подударања и могућег преузимања одређених културних елемената.  Имајући у виду у међувремену настале промене, с временом је истраживање проширено и на историју тих везова.

Уочено је неколико паралела: стално обнављање косовског веза и веза из Шаркоза, њихова слична функција у оба  друштва и опстанак до данас. Вредности косовског народног стваралаштва и народног стваралаштва из Шаркоза – у овом случају веза –  биле су издигнуте из сопственог друштвеног система и уграђене у систем националне културе у одговарајућим идеолошким, културним, економским и друштвеним околностима. Током тог процеса вез из Шаркоза је по питању мотива, њихов распореда, боје и технике остао непромењен, док је косовски вез прошао кроз корените промене. Као саставни део градске културе оба веза су претрпела функционалне промене, што им је омогућило опстанак до данашњих дана.

У поређењу мађарске и српске народне уметности постоји значајна разлика. У Србији је у изградњи националног идентитета важну улогу имало народно стваралаштво и вез с Косова (које у јавном животу важи за колевку српства), док је вез из Шаркоза био само један у мноштву истакнутих етничких група (Калотасег, Маћо) с територије Мађарске. Косовски вез је и данас саставни део градске културе широм Србије, док је вез из Шаркоза углавном заступљен у оквиру локалне средине.

Даљи подстицај очувању косовског и шаркоског веза дат је 2012. године када је под називом “Народно стваралаштво Шаркоза” вез, ткање, везење, низање бисера и шивење народних ношњи стављено на националну листу Нематеријалне културне баштине Мађарске, а косовски вез уписан на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије као засебни културни елемент који у себи обједињује традиционални косовски вез и варијанту веза практиковану у градовима између два светска рата.

Из прошлости једне породице ОСИЈЕК – ПЕТРИЊА – БЕОГРАД

Аутори: Марина Цветковић и Вјера Медић

 

Колекција предмета из заоставштине угледних српских грађанских породица Радановић из Осијека и Томић из Петриње чува се у Етнографском музеју у Београду и представља окосницу изложбе Из прошлости једне породице ОСИЈЕК–ПЕТРИЊА–БЕОГРАД. Изложба приказује прва забележена сведочанства постојања, друштвеног успона, трајања и гашења тих српских породица, као и њихов живот у различитим мултикултурним срединама и државама, у сложеним историјским околностима и друштвеним променама. Oдабраним предметима представљен је свакодневни живот тих породица из угла традиционалног и модерног, јавног и приватног, мушког и женског света.

Већи део изложбе прати породицу Радановић у Осијеку која се може сматрати представником српске грађанске породице настале и обликоване у Хабзбуршкој монархији. Позиција ове породице на друштвеној лествици константно je расла од краја 18. века до Другог светског рата. Основу њихове економске стабилности чинила је трговина текстилним материјалима: сукном, прекривачима и позамантеријом. Поред породичног пословања абаџија и трговаца мушки представници у 20. веку су били: велепоседници, индустријалци, судије окружног суда, краљевски јавни бележници, официри и градоначелници. Континуирано и активно су учествовали у јавном, културном, црквеном, друштвеном и политичком животу града Осијека. Највиши успон породица доживљава у  четвртој деценији двадесетог века.

Идентитет ове породице огледа се у сталном преплитању традиционалних вредности и норми средњоевропског грађанског друштва. Породица је била православне вере и у њеном окриљу и широј заједници слављени су верски празници и поштовани традиционални обичаји

Жене из ове породице су се старале о васпитању и образовању деце. Такође,  биле су у служби репрезентације супруга, породице и домаћинства а важну улогу су имале у обликовању ентеријера и визуелног идентитета породичне куће.

Породичне и ратне трагедије, избеглиштво, као и непосредни догађаји везани за успостављање послератног система нагло су прекинули развој, привредне и друштвене активности ове угледне осјечке породице. Удајом женских чланова породични живот се наставио у другим срединама, у Петрињи и Београду.

У посебном сегменту изложбе представљен је  живот Вере Радановић, удате за трговца Николу Томића из Петриње. Период од 1923. до 1978. обележен је судбоносним ратним годинама, избеглиштвом и  послератном друштвеном маргинализацијом.

Захваљујући жељи наследника породице Радановић и Томић, да своје породичне драгоцености повери на чување Етнографском музеју у Београду, ови предмети, као сведочанство живота једне породице, постали су део културног наслеђа  и драгоцени извори за разумевање и тумачење приватног и јавног живота српског грађанског друштва од краја 18. до средине 20. века.

Отварање изложбе је у уторак 26. децембра у 13 часова.

 

 

Дамаст – између заната и уметности

 

Аутор: Милан Панић, кустос Етнографског музеја у Београду

Отварање изложбе је у петак 23. марта у 19 сати у Манаковој кући.

Реч дамаст води порекло од имена града Дамаск у данашњој Сирији, са којим је тесно повезан историјат ове тканине. Због свог стратешког положаја, град Дамаск је представљао важну трговинску тачку на древном путу свиле, спајајући територије садашње Кине, Кореје и Јапана са Средоземљем. Караванима, који су се кретали том рутом, поред свиле и других драгоцених тканина, преношена је вредна роба попут зачина, чаја и племенитих метала. Дамаст је најпре био познат као „благоиз Дамаска”. Заслугом витезова крсташа, у 11. веку, ова тканина доноси се у Европу. До средине 13.века, ткање дамаста постаје све заступљеније, нарочито у земљама где је лан узгајан на већим површинама, као у тадашњој Италији и Француској. У Белгији овладавају технологијом његове израде око 15. века, а два века касније почиње да се израђује у Холандији и Ирској. Током друге половине 19. века, овај вредни, тада већ развијени уметнички занат, преко Чешке и Словачке, доспева на територију Војводине, прецизније у Бездан, где се до данас одржао у готово непромењеној форми. Технологија израде дамаста у Бездану је специфична. Она је настала почетком 19. века, а састоји се од мануелног поступка преплитања нити, једне до две боје, на посебним разбојима са жакар главоми механизмом картица и игала. Веома важна одлика дамаста насталоговим поступком јесте да има лице и наличје. Специфичан и рафиниран начин израде дамаста у Бездану препознат је као стари занат. Нажалост, постоји објективна опасност да ће и поред његове посебности, ово занатско умеће бити трајно изгубљено и заборављено.