Боривоје Дробњаковић (1890-1961) један од етнолога који су оставили највећи траг у српској етнологији, припада другој генерацији српских етнолога, образованих у доба када је ова дисциплина већ утемељена на Филозофском факултету Универзитета у Београду
Рођен у Крагујевцу, у детињству и младости је проводио много времена на селу и одатле понео бројне импресије које је преносио својим колегама. У свом професионалном животу, сусретао се са појавама које је у детињству доживео, и покушавао да их разуме на другачији начин. На Универзизету у Београду је завршио студије етнологије, да би у току Првог светског рата био послат у Француску како би предавао француски језик српским ђацима.
Већи део своје каријере провео је у Етнографском музеју у Београду, прво као кустос – од 1920. до 1927, а затим и као директор ове установе до 1950. Ипак, оставио је трага и у друге две установе посвећене етнолошкој дисциплини: Катедри за етнологију и антропологију Филозофског факултета, као и Етнографском институту САНУ. Године када је напустио музеј, почео је да ради на факултету као редовни професор, будући да је две године пре тога као хонорарни професор предавао музеологију. Као редовни професор, поред музеологије, предавао је и предмет Етнологија народа Југославије. Током периода рада на факултету, три пута је биран за декана, а једанпут за продекана. Од 1957, па до краја свог живота, био је и директор Етнографског института САНУ.
Као етнолог, највећу пажњу је посветио истраживањима Шумадије као засебне области, узимајући Јасеницу као основу својих проучавања. Под утицајем Јована Цвијића, етнолошке појаве посматрао је у духу антропогеографије, покушавајући да установи на које начине су географски услови обликовали културу становништва у областима која је проучавао. Проучавао је шумадијска насеља у њиховом историјском развоју, а нарочито је значајан због обављања првих планских и систематских проучавања шумадијских вароши и варошица, попут Крагујевца, Тополе и Љига.
