Градска ношња

Број предмета
2000
Већина предмета из ове збирке припада оријенталном начину одевања. Мањи део збирке приказује како се мода у Србији постепено мењала под утицајем Европе.
У збирци су заступљени предмети који припадају различитим економским, верским и старосним групама. Предмете карактерише висока занатска израда ‒ либада, џубета, јелеци, доламе и антерије, украшени сребрним и златним концем и рад су градских занатлија ‒ терзија.

Мода друге половине 20. века у збирци је заступљена кроз неколико конфекцијских одевних предмета израђених у текстилним фабрикама.

Збирка садржи више од 2 000 предмета.

За збирку је задужена Јелена Савић, виши кустос, коју можете контактирати путем мејлa: jelena.savic@etnografskimuzej.rs
Назад на листу

Долама

Инв. бр. 8942
Изложена долама (горњи део ношње, слична капуту) украшена је по ивицама и преко груди ширитима (украсна трака) што јој даје готово војнички карактер. Припадала је Богдану Ђорђевићу, писмоноши. Богдан је са копијом фермана (султанов указ) пошао из Цариграда у Крагујевац и прејахао тај пут за пет дана да би донео копију Хатишерифа из 1830, којим је Србија постала Кнежевина (иначе, пут ове удаљености трајао је у просеку између десет и петнаест дана). За то је добио 500 дуката од кнеза Милоша и црвену парадну доламу на дар. За време кнеза Милоша одело је врло често даривано у знак почасти и одликовања.

Параћин, поморавски округ
почетак 19. века

Фес

Инв. бр. 37584
Изложени фес (капа) припадао је Богдану Ђорђевићу, писмоноши. Овакав тип високих фесова приказан је и на једном портрету кнеза Милоша насталом током устоличења султану у Цариграду 1835. године.

Параћин, моравички округ, централна Србија
почетак 19. века

Антерија

Инв. бр. 8933
Хаљина са дубоким изрезом, од свиле украшене пругама у којима су уткани цветни орнаменти. Пешеви се преклапају и копчају дугмићима. На постави је било написано „поклон г-ђе Томаније“. Томанија (1796–1881) је била жена Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића.

Београд
прва половина 19. века

Либаде

Инв. бр. 50315
Кратка женска горња одећа. На левој и десној унутрашњој страни је по један ушивен џеп, украшен извезеном годином настанка и стилизованим симболом крста. Либаде је ношено у свечаним приликама и било је саставни део српске грађанске ношње. Изложени примерак је припадао женским члановима породице војводе Степе Степановића (војсковођа српске војске, 1874‒1919.)

Београд
1878. година

Џубе

Инв. бр. 6023
Хаљина оријенталног типа, од чоје. Украшено је везеном сребрном металном нити. Изложени примерак део је заоставштине Београдског женског друштва (прво удружење српских жена, бавило се просветним и хуманитарним радом, 1875–1941).

Призрен, јужно Косово
почетак 20. века

Салта

Инв. бр. 41405
Горњи део женске ношње од чоје са дугим и широким рукавима, украшен уз рубове и на полеђини. Изложени примерак прављен је у терзијским радионицама у Мркоњић Граду (централна Босна).

Бања Лука, Босна и Херцеговина
крај 19. века

Сунцобран

Инв. бр. 50248
Сунцобран на склапање, инспирисан кинеским сунцобранима са благо укошеним сенилом. Предмет је припадао Даринки Васић, удатој Гарић (рођ. 1901). Даринка је сунцобран носила као девојка док је похађала III женску гимназију у Београду.

Београд
почетак 20. века

Хаљина

Инв. бр. 50219
Израђена је од свиле са штампаним дезеном у плавој и зеленој боји. Женска летња свечана хаљина са набраним рукавима. Око врата је „италијански деколте“ (тј. полукружни хоризонтални отвор или чамац изрез). Дуга до испод колена. Има припадајући појас од истог материјала. Ношена је у свечаним приликама.

20 век, друга половина

Мушки капут

Инв. бр. 48984
Капут од црне чоје, дугачак до колена, равно кројен, широких шпицастих ревера. Закопчава се дворедно са 3 дугмета. Припадао је војном лекару, др Сави Лазовићу (1872‒1939).

Београд
1900‒1910. година

Женске ципеле

Инв. бр. 5292
Од беле меке коже и ђона. Кожа је украшена срмом. Копчају се помоћу три споне и три бела дугмета. Израђене су у Паризу и купљене 1911. године у Београду. У изложеним ципелама венчала се у Алексинцу 1911. године Деса Милојевић, мајка Добриле Милојевић Радовић, кустоса Етнографског музеја у Београду.

Алексинац, нишавски округ, јужна Србија
1911. године
Иди на врх