Отварајући округли сто, Данијела Филиповић, кустос Центра за нематеријално културно наслеђе Србије, подсетила је да је „Злакуско лончарство – лончарство ручног витла из села Злакуса“ уписано на Унескову Репрезентативну листу 2020. године на основу номинацијског досијеа који је припремио Центар за нематеријално културно наслеђе у сарадњи са Удружењем лончара „Злакуса“ и Музејом на отвореном „Старо село“ Сирогојно и уз подршку локалне самоуправе, образовних установа, институција културе, удружења и носилаца наслеђа. Представљајући елемент, др Биљана Ђорђевић, музејски саветник Народног музеја у Београду и стручни консултант за израду номинације, нагласила је чињеницу да се упис односи искључиво на израду лончарских производа за термичку обраду хране направљених на ручном витлу техником зидања, која је директно повезана са сировинама које се могу наћи на географском подручју у којем је елемент присутан. С тим у вези, Милета Лазић и Дарко Клопановић, лончари из Удружења лончара „Злакуса“, поделили су своја искуства у вези са радом на правној заштити специфичности злакуског лончарства, али и суочавањем са фалсификовањем лончарских производа, те потискивањем традиционалне технике ручне израде. Такође, представнице Завода за заштиту интелектуалне својине Републике Србије указале су на начине остваривања заштите у складу са добијеним сертификатом о заштити географског порекла. У разговору је учествовао и председник Националног комитета за нематеријално културно наслеђе, Бора Димитријевић, који је указао на потребу за активнијим деловањем овог тела у циљу упознавања јавности са проблемима које су изнели лончари из Злакусе, док је Светлана Ћалдовић – Шијаковић, директорка Музеја на отвореном „Старо село“ Сирогојно, најавила активније укључивање овог музеја у промоцију и презентацију елемента и његових специфичности.
Учесници округлог стола су закључили да је поред сталног деловања Удружења лончара „Злакуса“ на остваривању законом утврђене заштите географског порекла, неопходан континуирани рад на подизању свести, како у локалној заједници, тако и у широј јавности, о значају очувања ове специфичне лончарске технике као дела нематеријалног културног наслеђа, која је, уписом на Унескову Репрезентативну листу, остварила и међународну видљивост.
