Директори

Сима Тројановић, пореклом из Шапца, студирао је природне науке у Цириху, Вицбургу и напослетку у Хајделбергу. На овом Универзитету је 1885. и докторирао из области биологије са антропологијом што га чини првим српским школованим антропологом. Од 1899. студира етнологију и музеолошке науке у Минхену, Прагу и Бечу. По повратку у Београд 1901. постављен је за помоћника кустоса Народног музеја за етнографски одсек. Исте године се од овог одсека формира Етнографски музеј, а Сима Тројановић ће бити постављен на место управника. Као управник покренуо је прикупљање етнографског материјала из свих области настањених Србима. После Првог светског рата, Сима Тројановић руководи поправкама и преуређењем зграде музеја. За редовног професора Филозофског факултета у Скопљу постављен је 1921. године. Био је члан Српске краљевске академије од 1921. године.

Никола Зега је рођен у цинцарској породици која се из Влахоклисуре (данашња Клисура) доселила у Банатско Ново Село. Технике сликања изучавао је у Београду код Стевана Тодоровића и Минхену у Уметничкој школи Лудвига Шмита, па је радио као професор сликања у неколико српских гимназија. Када је Етнографски музеј основан, Никола Зега је започео сарадњу са овом установом прво као илустратор, да би касније почео да се бави и етнолошким проучавањима. Учествовао је у припреми изложбе у Паризу 1900. и Петрограду 1902. године и обележавању сто година од Првог српског устанка 1904. године. Одласком др Симе Тројановића на место профсеора етнографије у Скопљу место управника Етнографског музеја остало је упражњено. Никола Зега је прво водио ову установу у својству вршиоца дужности управника, да би пуноправни статус добио 1925, а на челу Етнографског музеја остао све до свог пензионисања у марту 1927. године.

Боривоје Дробњаковић је основну и средњу школу завршио у родном Крагујевцу, а на Филозофском факултету дипломирао је 1913. године, на групи антропогеографија, етнологија са етнографијом, народна историја и археологија. На истом факултету уписује докторске студије које успешно завраша 1923. одбранивши тезу о антропогеографским карактеристикама области Горња Јасеница у Шумадији. Након повлачења преко Албаније заједно са српском војском одлази у Француску где је предавао српској деци у избеглиштву. Од 1920. ради паралелно као гиманзијски професор и као кустос у Етнографском музеју, све до 1925. године, када се потпуно посветио музејском раду. Боривоје Дробњаковић је заслужан за оснивање Гласника Етнографског музеја, који је уређивао од 1926. до 1941. године, када је Гласник престао да излази у условима окупације. Као хонорарни предавач, од 1938. до 1941. године, држао је наставу из етнологије на Вишој педагошкој школи, а од 1948. године предаје музеологију на Филозофском факултету. Од 1950. године почиње да ради као редован професор на факултету и као стални сарадник Етнографског института САНУ, чије управљање је преузео 1957. године.

Митар Влаховић рођен је у близини Колашина, где је ишао у основну школу, док је гимназију похађао у Цетињу, Подгорици и Скопљу. Први светски рат прекинуо је његово гимназијско школовање. Након повратка из заробљеништва, а по завршетку гимназије, прелази да живи у Београду и уписује Филозофски факултет. Успехом на студијама, препоручио се за асистента професорима Тихомиру Ђорђевићу и Јовану Ердељановићу, па је на факултету остао до 1927. године, док није прешао у Етнографски музеј. Након вишедеценијског рада у овој установи у својству кустоса и руковаоца збирки, за вршиоца дужности именован је 1950. године, док је директор постао 1952. године. За време његовог управљања институцијом, Етнографски музеј обележио педесет година постојања, реализовањем до тада највеће и најобухватније сталне поставке и објављивањем зборника радова. Недуго потом, 1953. године, музеј је наставио са издавањем Гласника и, упоредо са тиме, пресељен у бившу зграду Београдске берзе на Студентском тргу, где се и даље налази. За свој рад одликован је Орденом заслуга за народ.

Рођен у Перасту, Шпиро Кулишић основно и средње образовање стекао је у Црној Гори, а 1933. године дипломирао је на Катедри за етнологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Након студија, предавао је у гимназијама у Глини, Приједору и Чачку одакле 1941. одлази у партизански покрет. После рата вршио је дужност начелника у Министарству просвете Босне и Херцеговине, директора Земаљског музеја у Сарајеву, директора Института за проучавање фолклора у Сарајеву, а Етнографски музеј у Београду водио је између 1960. и 1963. године. У време свог мандата, залагао се за увођење нових принципа организације установе и успоставио одељења за текстил, привреду, проучавање друштвеног живота, документацију, конзервацију и педагошки рад. У складу са овиме, увео је специјализацију стручњака за одређене теме. Такође, заслужан је и за иницирање великих екипних теренских истраживања културногеографских целина, каква су била норма у Етнографском музеју наредних неколико деценија, нарочито у периоду док је музеј имао статус и научне установе, а не само установе културе.

Персида Томић рођена је у Краљеву у грађанској породици, школовала се у Рашкој, Нишу и Београду, а студије етнологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду завршила је 1937. године. Свој рад у Етнографском музеју у Београду започела је 1945. године као кустос, звање вишег кустоса стекла је 1959. године, а музејског саветника 1970. Била је два пута вршилац дужности директора Етнографског музеја. У овој установи је радила све до одласка у пензију, 1971. године. Најпознатија је по свом фундаменталном истраживачком раду на пољу народне уметности, са посебним фокусом на традиционално грнчарство у Србији. Тако је посебно важно истаћи књигу „Грначрство у Србији“, објављену 1983. године. Ауторка је и значајне студије „Лик човека у народној уметности Србије“.

Рођен у Мостару 1918. године, Слободан Зечевић је основну школу и гимназију завршио у Београду, а затим студирао права и етнологију. На Етнолошкој групи Филозофског факултета Универзитета у Београду дипломирао је 1957. године, а докторску дисертацију из области историјских наука одбранио 1963. године, на тему „Пагански елементи у српским обредним играма“. Након краћег периода рада у Етнографском институту, на чело Етнографског музеја дошао је 1966. године, где је био заслужан за организацију великих екипних истраживања, пре свега у Источној Србији. И сам теренски радник са великим искуством, примарно се бавио темом народних обичаја. Био је један од оснивача Савеза фолклориста Југославије и његов дугогодишњи секретар, као и потпредседник Етнолошког друштва Југославије, а читав низ година председник Етнолошког друштва Србије. Био је члан Извршног одбора Међународног друштва европске етнологије и фолклора SIEF у Паризу. Такође, у једном периоду је био члан научног већа Етнографског института. По завршетку мандата, а до пензионисања, био је на месту директора за научне пројекте и уредник стручних публикација Етнографског музеја. Пре бављења етнологијом, био је правни референт и секретар у различитим друштвеним организацијама.

Гвозден Јованић је био рођен у селу Јанчићи, недалеко од Чачка, у ком је похађао гимназију. По образовању правник, био је на руководећем положају у неколико различитих радних организација, а радио је и као помоћник републичког секретара за културу до 1977. године. Значајан је и због својих заслуга у оснивању Задужбине Иве Андрића, чије је управе био члан од оснивања. Такође, био је и један од оснивача и први председник Управног одбора Вукове задужбине где је имао битну улогу у покретању листа „Задужбина“. У време његовог управљања, Етнографски музеј је прошао кроз велику реконструкцију унутрашњости зграде на Студентском тргу како би изложбени и канцеларијски простори били осавремењени, а зграда опремљена модерним објектима укључујући – први пут – конференцијску и кино дворану.

Љубомир Рељић је рођен у учитељској породици у селу Орешац код Књажевца. Гимназију је завршио у Књажевцу, а потом и етнологију на Филозофском факултету у Београду. Своју каријеру почео је 1957. године у Пословници за културно-уметничке приредбе Београда. Радио је и у Културно-просветној заједници Београда и Културном центру Београд. Рад у Етнографском музеју у Београду започиње у септембру 1959. године. Учествује у истраживањима и попунама музејских збирки, али и на тада започетом унапређењу система документације према међународним стандардима музејске струке. Између 1969. и 1983. године водио је Музеј у Панчеву, када је учествовао и у продукцији етнографских филмова. Један такав филм, „Жеђ мртвих“, 1975. године добија Гран при „Златну лиру“ на међународном фестивалу етнолошког филма у Даблину. За допринос културном развитку Панчева 1983. добио је награду „Златни жижак“. По повратку у Београд наставља свој рад у Етнографском музеју, да би између јуна 1986. и јуна 1987. био на функцији вршиоца дужности ове установе.

Био је директор Етнографског музеја у Београду у периоду од 1987. до 1994. године. Међу првима је подржао настанак Фестивала етнолошког фима, чије оснивање 1992. године је надгледао. Први фестивал одржан је под именом „Фестивал етнолошког филма Прохор Пчињски“ 1992. године. Током његовог мандата настављена су екипна истраживања, до којих није долазило у претходним годинама због већих радова на реконструкцији зграде.  Бранко Радивојевић завршио је Учитељску школу и Вишу педагошку школу, смер дефектологије. Поред рада у Етнографском музеју, био је још и секретар Београдске заједнице образовања, управник Специјалне основне школе „Радивој Поповић“, директор основне школе „Илија Бирчанин“ у Земуну, председник Скупштине општине Земун и потпредседник Скупштине града Београда.

У време мандата Митра Михића настављена су екипна проучавања у Србији, конкретно Књажевца и околине и Ужичког региона, пре свега Пријепољског краја. Поред тога стручњаци Етнографског музеја ишли су на терене у Метохију, у околину Призрена, општине на југу Србије, Сомбора, Бора, Ниша, Прохорова, Београда. Пред сам крај свог мандата на челу музеја надгледао је послове у вези са обележавањем стогодишњице постојања Етнографског музеја, што је подразумевало реализацију нове сталне изложбе Традиционална култура Срба у 19. и 20. веку, као и јубиларне изложбе Сто година Етнографског музеја у Београду. За време његовог мандата је осавремењен рад документације ове установе, увођењем електронске базе података и предметних картона.

Рођен у Чачку, Драгомир Антонић студирао је етнологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Свој радни век провео је у Етнографском институту САНУ и Етнографском музеју у Београду. Био је један од оснивача Младих истраживача Србије чије етнолошке пројекте проучавања традиције и промена у народној култури између 1976. и 1980. године је осмислио и водио. Од 1991. до 1995. године заједно са Географским институтом САНУ, Владом Србије и Општином Штрпце учествовао је као аутор и вођа етнолошке теме у пројекту „Економски, природни, хидролошки и туристички потенцијал Шар-планине и Сиринићке жупе“. Етнографски музеј је водио од краја 2001. до краја 2002. године. Као посебна новина у раду музеја, током 2002. године израђен је први веб-сајт којим су представљени историјат, збирке и делатност музеја.

Велибор Стојаковић је рођен у Београду, где је дипломирао етнологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радио је у Земаљском музеју у Сарајеву између 1979. и 1991. године, на радном месту ксутоса етнолога за проучавање традиционалних друштвено-правних односа, да би од 1992. године прешао на рад у Етнографском музеју у Београду. Током својих година у Етнографском музеју, водио је збирке народног приређивања и учествовао у раду Међународног фестивала етнолошког филма у првим годинама. Звање музејског саветника је стекао 2000. године.

Рођена је у Зајечару, где је завршила основну и средњу школу, а након тога студије етнологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Свој рад започела је још као студент учешћем у изради сталне поставке градског ентеријера Радул беговог конака у Зајечару 1978. и изради сталне поставке Одељења за Етнологију Народног музеја у Зајечару у ком се и запослила по завршетку студија. Од 2001. до 2008. године била је директор ове установе, када је именована за вршиоца дужности директора Етнографског музеја у Београду. На поменутој позицији задржала се недуго, јер је крајем 2008. године именована за помоћника министра за културно наслеђе, при Министарству културе и информисања. Четири године касније, вратила се у Етнографски музеј у Београду где је наставила да ради до пензије. Била је први школовани етнолог на подручју општине Књажевац.

Рођена је 1951. године у Београду, где је дипломирала на Групи за етнологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1976. године. Након приправничког стажа обављеног у Етнографском музеју, провела је део радног века – од 1977. до 1992. године – као кустос етнолог у Музеју града Сарајева. Радећи у овој установи, поред тога што је руководила етнолошком збирком, бавила се истраживањима градске и сеоске културе, а нарочито културе одевања и становања. У Етнографски музеј у Београду је дошла 1994. године, где је радила до одласка у пензију 2016. године. У овој установи руковала је збиркама народних ношњи западне Србије и народних ношњи Босне и Херцеговине. Звање музејског саветника стекла је 2003. године. За директора музеја именована је 2008. године. Стални је сарадник Савеза аматера Србије и Савеза аматера Београда за област народне ношње, у ком својству је више пута била члан жирија на Смотрама народног стваралаштва и фестивалима фолклора. За време њеног мандата, 2011. године, у Етнографском музеју је одржана годишња скупштина комитета за костим Међународног савета за музеје – ICOM.

Мирослав Тасић је рођен у Београду 1951. године, а 1982. године је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. У Етнографском музеју запослио се 1983. године на месту правног референта. Дуги низ година био је секретар музеја, све до 2012. када је именован за Државног секретара у Министарству културе и информисања. Након тога, 2013. године, именован је за директора Етнографског музеја.

Мирјана Менковић је рођена у Земуну. Дипломирала је на Групи за етнологију 1980. године, а 1987. године започела приправнички стаж у Етнографском музеју. Од 1992. године руковала је збиркама народних ношњи Косова и Метохије, народних ношњи Црне Горе и народних ношњи Македоније. Магистрирала је са темом „Одевање у Призрену 1880–1941“ 2004. године, а две године пре тога стекла је звање вишег кустоса. Музејски саветник постала је 2008. године, а 2013. године докторирала је на теми „Савремена жена. Однос међу половима у Србији у двадесетом веку у светлу антрополошких истраживања и женске штампе“. Звање научног сарадника стекла је 2020. године. Бави се темама историје одевања и моде у 19. и 20. веку на простору југоисточне Европе, као и темама из етнографске музеологије.

Марко Крстић рођен је у Београду, где је завршио основну и средњу школу, а затим и Филолошки факултет Универзитета у Београду на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности. Један је од оснивача књижевне групе П – 70. Радио је као шеф редакције и уредник капиталних издања у издавачкој кући Дата статус. Био је председник УО Задужбине Десанке Максимовић и радио је као копирајтер у издавачким кућама Лагуна и Службени гласник. У ЈП „Службени гласик“ био је и извршни директор књижевно – уметничких едиција. Пре доласка на чело Етнографског музеја у Београду био је члан његовог Управног одбора, а и обављао је функцију директора Завода за проучавање културног развитка. Познат је још и као аутор романа „Викторија“ и „Мундо либре“, а затим и као уредник Антологије „Агапе“, аутора Александра Гајшека.