Свој професионални рад посветила је систематском проучавању и очувању културног наслеђа, са посебним фокусом на документационе, фотодокументационе и ликовне збирке. Кроз ангажман у Етнографском музеју у Београду и Етнографском институту САНУ значајно је допринела развоју музеолошке праксе, унапређењу документационих стандарда и научном разумевању друштвених односа, обичајног права и свакодневног живота заједница.
Посебно место у њеном раду заузимала су истраживања породичних односа, положаја жена и деце, као и трансформација традиционалних образаца у савременом друштву. У области културне антропологије истицала се иновативним приступом и отварањем простора за нова тумачења и критичко преиспитивање друштвених и културних појава.
Као један од пионира савремених приступа у етнографској музеологији, значајно је допринела променама образаца у етнографској музејској делатности. Међу колегама музеалцима препозната је и као једна од оних који су рано увидели значај етнографског филма, активно учествујући у оснивању и развоју Међународног фестивала етнолошког филма у организацији Етнографског музеја у Београду.
Током своје каријере била је укључена у бројне научно-истраживачке пројекте, рад стручних тела, фестивала и редакција, доприносећи повезивању научне заједнице, институција културе и шире јавности.
Као универзитетски наставник на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на Одељењу за етнологију и антропологију, са посебном посвећеношћу преносила је знање генерацијама студената, подстичући критичко промишљање културног наслеђа, идентитета и друштвених промена.
Њен научни опус, професионална посвећеност и допринос развоју етнолошке и музеолошке науке остају трајно утемељени у институцијама у којима је радила, као и у стручној и академској заједници.
Сећање на Љиљану Гавриловић остаје сачувано кроз њен научни рад, стручне доприносе и трајан утицај који је оставила на колеге, сараднике и студенте.
