На изложби су по први пут јавности представљени етнографски предмети које је предано сакупљала наша сликарка Надежда Петровић (1873-1915), велики патриота и нацинални радник, током својих многобројних путовања по крајевима где је од давнина живео српски народ. Своју колекцију народних рукотворина понела је са собом одлазећи на студијски боравак у Париз 1910. године са циљем да их презентује француској јавности. Нажалост, прерана смрт ју је омела у овим напорима те је њена етнографска колекција остала незбринута у туђини.
Давне, 1926. године одлуком Уметничког одељења Министарства просвете под окриље Етнографског музеја стигло је 125 различитих предмета из њене колекције. Иако према речима првог директора др Симе Тројановића, „аматерски сакупљени предмети немају никакву вредност за Етнографски музеј“ они данас, 95 година касније, сведоче о Надеждиној љубави према народном животу и свему што је из њега настајало. Неоспорна је чињеница да је она, као припадник генерације омладине стасале у тренутку смене два столећа, стварањем збирке желела да истакне вредност и лепоту народне уметности. По речима њене сестре Љубице Надежда је током својих путовања сакупљала „само оно што је носило карактер народни, српски“ и није подлегло ничијем утицају. Жеља наше сликарке је била да кроз колекцију представи лепоту народних ношњи па тако поједини предмети сакупљени током трајања прве југословенске колоније у Сићевачкој клисури као што су сукња, прегача, појасеви и примерци веза са кошуља сведоче о богатству народног изражаја. Посебно место заузимају примерци градске ношње изузетне лепоте као што су мушка мисираба и седефом украшене нануле. Ипак, највећи део њене колекције чини накит, укупно 57 различитих примерака прстења, гривни, пафти, наушница. Међу њима, по свом значају и естетици, истичу се прстен „столоват“ и пафте са представом обнаженог бога Бахуса.
Расветљавање овог сегмента Надеждиних интересовања и судбине колекције од 125 етнографских предмета које је пасионирано прикупљала повезало је, током вишегодишњих истраживања музејске стручњаке и институције. Као резултат заједничког рада настала је изложба којом се обележава 60 година оснивања и рада Уметничке галерије „Надежда Петровић“, и којом се уједно најављује почетак активности на обележавању великог јубилеја који нас очекује 2023. године – 150. година од рођења сликарке Надежде Петровић.
Изложба „Златном руком и сребрним српом“ употпуњена је Надеждиним сликама из фондова Народног музеја у Београду и Музеја савремене уметности које на конкретан начин приказују тематику која се може довести у везу са етнографским материјалом – народни обичаји, пољски радови, народна ношња, изворно народно стваралаштво и сл.
Аутор изложбе је Радивоје Бојовић, историчар, музејски саветник Народног музеја у Чачку, док су коаутори Мирјана Рацковић, историчар уметности, музејски саветник Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку и Јелена Савић, етнолог-антрополог, виши кустос Етнографског музеја у Београду.
